Rent a kid

Ne sećam se kad sam poslednji put ušla u OTP banku i šalteru pristupila pre nego što noge počnu da mi klecaju od dugog čekanja. I uvek zateknem istu sliku. Radi samo jedan šalter, gospođ(ic)a iza pulta uzdiše, mršti se, gleda u monitor dugo i ozbiljno kao da čita MMF-ovo objašnjenje zašto penzije ne smeju u ruke penzionerima, ljudi strpljivo čekaju, niko ne sedi na ponuđenoj stolici da ne bi izgubio mesto u lancu, srećnik što se s noge na nogu prebacuje pred šalterom potpisuje nove i nove papire itd. Ili ja upadam na pauzu svih minus jedan radnika ili je to pravilo: osoblje sasvim sigurno kvalifikovano da koristi tastaturu praznih „šaltera“ (u savremenoj enterijerskoj obradi, vazdušnom pregradom izdeljenog radnog prostora) šuška negde iza očiju nas očajnika, a jedina osoba voljna da primi i izda novac kopira papire, unosi podatke, broji novčanice.

Teror umišljene moći.

Zato su se vitalni delovi stanovništva dosetili da ako ne mogu pobediti „vlast“ (recimo tražeći da se u poslovnoj obavezi aktivnom članu pridruži još neko na svom radnom mestu), mogu udariti na prvog do sebe. Ovi mudri sa sobom vode decu. Sentimentalna gerila u hram novca i kartica ugura kolica i čeka da se svi sklone uz smešak odobravanja. OK, ko sme da zucne? Niko. Čak ni kad u banku ili Poštu uđu oba roditelja samouvereno se gurajući do pulta. Zar zaista jedan ne može da ostane ispred i na svežem vazduhu detetu poboljšava krvnu sliku? Ili, ne daj bože, da ostane kod kuće sa detetom? Ne, šalterske radnice koriste svoj prostor ispoljavanja moći, roditelji koriste svoj prostor manipulacije. Mi čekamo.

Poslednji put kad sam ušla u Poštu, horda majki i očeva sa čedima kojima se spava nahrupila je ka šalterima. Samo što nisu pregazili starijeg čoveka sa ženom (istih godina). Njega sam propustila ispred sebe, a na njih se više ne obazirem. Kažu, kad se neka planeta zaglavi gde ne treba, ne vredi da se buniš, stojiš i čekaš.