Spasavanje filma prodajom veš mašina

Sa predrasudama se bori i kada se kao producentkinja bavi filmom bez ikakvog glamura, prodajući veš mašine koje je dobila od sponzora ne bi li isplatila sve članove ekipe, ili kada mora da podseća da je u svet glume zakoračila kao 14-godišnja devojčica igrajući simpatičnu „štreberku“ Vladicu u ostvarenju „Varljivo leto '68“ i tu ostala sve ove godine zahvaljujući svom talentu, a ne zato što je ćerka scenariste Gordana Mihića i glumice Vere Čukić. Predrasude je prate i od kada je svojoj glumačkoj i producentskoj profesiji dodala i književni staž, iako sa svakom novom knjigom i njenom temom postaje sve ozbiljniji pisac. Poslednja među njima, „Headhunters“, bila je povod za naš razgovor.

* Otkud ideja da pišete o profesiji „lovaca na glave“?

– Dugo mi već okolnosti u kojima živimo nameću pitanje: kako čovek u današnje vreme može da ostvari svoje potrebe, da se obrazuje, da se razvija u svojoj profesiji, da kvalitetno gradi privatni život i da se oseća dostojanstveno. Jedan slučajni susret sa čovekom koji se predstavio kao hedhanter otvorio mi je mogućnost da kroz takvu profesiju izrazim ono o čemu sam dugo razmišljala. Elem, hedhanter se bavi regrutovanjem kadrova za sva mesta u biznisu, zdravstvu, sportu, kulturi… a ponekad i u politici. Ovaj poziv zahteva veliki broj kontakata i saznanja o kvalitetnim ljudima u raznim profesijama, o potrebama tržišta, kao i upućenost u stanje firmi klijenata. Pomislila sam da ću pišući o hedhanterima moći da tragam za odgovorima na pitanja: zašto se danas u tolikoj meri pojavila strast za novcem i moći? Zašto je došlo do ovolike dekadencije i potonuća morala, do korupcije i povezanosti politike i visokog biznisa, do opasnih igara na sve strane i na svim nivoima, do beskrupuloznog profitiranja u periodu tranzicije? Prevod na naš jezik izraza „headhunter“ znači „lovac na glave“, što mi je dodatno omogućilo da metaforično predstavim razne vrste „lova“ jer, u vremenu osvajanja kapitalizma, imperativi su profit i moć. Takođe, kroz roman sam provukla još jedno ozbiljno iskušenje današnjice: ima li u ovakvom svetu mesta za istinsku ljubav ili je ona izmeštena na listu čekanja?

* Istinita priča o ljudima koji se bave ovim poslom zapravo govori o vremenu tranzicije u kojem i pamet postaje roba sa cenom…

– Roman se ne bavi istinitom pričom. On je plod mojih saznanja, istraživanja i razmišljanja. Inspirisan je i, tu i tamo, oslonjen na zbivanja iz naše bliže i dalje prošlosti ali, naravno, oblikovan i stvoren u mojoj mašti. Sama profesija hedhantera omogućila mi je zbog svoje širine delovanja da prikažem ono šta sam želela. Što se pameti tiče ona je često bila „roba sa cenom“ u svim vremenima, pa i u ovom.

* Koliko vas je knjiga Jua Nesbea „Headhunter“ i istoimeni film inspirisao?

– Nimalo. Sličnost je samo u naslovu.

* Vaš otac je vodeći scenarista u domaćoj kinematografiji, sa verovatno najvećim brojem scenarija za filmove i TV serije kod nas. Šta se to promenilo u današnjem filmu kada reditelji više ne smatraju da su im potrebni scenaristi, posebno ako imamo u vidu da je baš po pitanju priče domaći film manjkav?

– Jednostavno, došlo je do gubitka osnovnog sistema vrednosti u stvaranju filma. Scenario, zapravo: ideja, priča, zaplet, likovi, dijalozi… čini temelj na kome se gradi film a danas se naziva samo „predložak“. Kakva je to užasna i neistinita reč! Nepoštovanje scenarija stvara haos i u produkciji i u kreaciji. Zašto je došlo do toga, ne znam. Možda reditelji misle da sve mogu sami a film je, kao što se zna, a često zaboravlja, kolektivna umetnost i počinje od scenarija. U njegovom stvaranju učestvuje više autora. Pored scenariste i reditelja, tu su i montažer, direktor fotografije, scenograf, kostimograf, kompozitor… kao i umetnici glumci. Naravno, da bi do realizacije filma došlo neophodan je producent, a i on sve pokreće od scenarija.

* Kako vi kao producentkinja tragate za dobrom pričom?

– Producent traga za dobrom pričom čitajući veliki broj scenarija ili naručuje piscu tekst na određenu temu. Tako radim i ja.

* Šta je to u domaćoj kinematografiji što ne dozvoljava glumcu da se bavi isključivo svojim poslom, nego mora da se angažuje i na drugim stranama (da režira, producira…) kako bi mogao da glumi? Kako je zapravo došlo do toga da osnujete svoju producentsku kuću?

– Polovinom devedesetih godina, u nevremenu i haosu ratova i sankcija, veoma malo se radilo i činilo se da će se kinematografija ugasiti. Onda se nekoliko glumaca, među kojima sam bila i ja, usudilo da preuzme ogroman teret pronalaženja sredstava i upusti u spasavanje filma. Imala sam samo dvadeset i pet godina kada sam osnovala filmsku kuću i potpuno sama obišla celu zemlju i stotine firmi. Tražila sam sponzorska i donatorska sredstva jer je država u proizvodnji minimalno učestvovala a fondovima u inostranstvu gotovo da nismo imali pristup. Takvo moje traganje se do 2003. godine ponavljalo više puta za četiri igrana filma, seriju i još desetak manjih projekata koliko sam u tom periodu proizvela. U mojoj producentskoj kući debitovalo je preko trideset mladih autora i glumaca, učestvovali smo na preko pedeset međunarodnih festivala i desetine domaćih. Nagrađivani smo za te projekte i u zemlji i u inostranstvu. Uspela sam da u to teško vreme obezbedim i sebi i za još nekoliko stotina ljudi posao. Ponosna sam na taj period mog života.

* Jedna ste od retkih osoba iz sveta filma koja otvoreno govori o problemima finansiranja u sedmoj umetnosti, o svetu u kome zapravo nema nimalo glamura, već samo teškog rada, koji podrazumeva i prodaju veš mašina, čipsa i ostalih stvari koje možete dobiti od sponzora umesto novca…

– Tokom pomenutog perioda u tražnju sredstava bilo je mnogo ljudi koji su mi pomogli, koliko i kako je ko mogao, pa se tako često dešavalo da sam umesto novca dobijala robu za koju sam posle morala da pronađem kupca kako bih došla do novca ili onoga što je bilo potrebno za film. Sećam se jedne situacije kada sam dobila veći broj veš mašina koje nisam znala ni gde da skladištim ni kome da prodam. U očajanju, zakucala sam na vrata jedne, nekada moćne firme, i zatražila od njih pomoć. Oni su me začuđeno pogledali i rekli mi da već mesecima ne primaju plate. A onda su, na moje iznenađenje, ponudili da u svojim maloprodajnim objektima konfekcijske ženske odeće pokušaju nekako da rasprodaju te veš mašine. Možete zamisliti kako su izgledale radnje u kojima su visili ženski kaput i tašne pored belih mašina za pranje veša. Ni dan-danas mi nije jasno kako se dogodilo da mašine budu prodate, a kaputi i tašne završe u kutijama i skladištima.

* Mali broj ženskih uloga nije ništa novo u domaćoj kinematografiji. Vas je takva situacija na neki način odvela i ka pisanju?

– Generalno gledano, možda je veći problem što se događalo da jedni te isti glumci igraju gotovo u svakom projektu. Koliko puta se, na primer, dogodilo da gledate jednu TV seriju koju preseca reklama u kojoj se najavljuje druga serija sa licima istih glumaca. Takva kadrovska politika nije dobra ni po glumce, ni po projekte, a, naravno, mislim da su time oštećeni i gledaoci. Uostalom, upravo se događa da su najgledanije TV serije, filmovi… u kojima su se pojavila nova lica ili, čak, čitave nove generacije. Zapravo, oni projekti čijoj autentičnosti doprinose, uz sjajne i proverene glumce, i oni koji su sveži u svom izrazu i koji donose novi pogled.

* Kao neko ko je igrao u nekim od kultnih predstava beogradskih pozorišta poput „Trinidad“ Nebojše Pajkića u režiji Milutina Petrovića ili „Neki to vole vruće“ u režiji Soje Jovanović, da li mislite da glumice imaju bolji tretman u pozorištu?

– U dramskoj literaturi, i klasičnoj i modernoj, uvek je dve trećine muških uloga a jedna trećina ženskih, tako da i u pozorištu moramo da se borimo za svoje mesto, pa čak da ponekad igramo i muške uloge.

Lovci na profit

Knjiga Ivane Mihić „Headhunters“, objavljena u izdanju Lagune, priča je o modernim „lovcima na glave“ koji za velike kompanije pronalaze sposobne kadrove i preotimaju ih od konkurencije kako bi im vodili posao i podizali profit. Njihovo zanimanje ispunjeno je opasnim igrama u kojima se zarađuju milioni, ali i menjaju ljudski životi. Nepoštovanje scenarija stvara haos i u produkciji i u kreaciji Uspela sam da u to teško vreme obezbedim i sebi i za još nekoliko stotina ljudi posao