Kakvo otvaranje! Children of the Light Trio, a zapravo Danilo Perez – klavir, Džon Patituči – kontrabas, i Brajan Blejd – bubnjevi, maestro do maestra, prefinjeni umetnik do prefinjenog vizionara, pune svojom nezasitom svetlošću Veliku salu Doma omladine Beograda na otvaranju jubilarnog 30. Beogradskog džez festivala. Ako su nas sa Vejnom Šorterom onomad u Sava centru zapljusnuli talasima okeana briljantne imaginacije, po čijim krestama surfovasmo u uživanju zajedno, sada su nas zabljesnuli spiritualnošću kakve na Džez festivalu ne beše još od dana Ravija Koltrejna na Kolarcu!
Klavirski uvod nalik Debisijevoj „Potopljenoj katedrali“ krasi poniranje u čist kiseonik džeza, vodeći nas kakvim naoko zamagljenim obrisima predela, neodređenim a punim sunčevog noćnog sjaja, što ga naslućujemo kroz eone planeta. Bas gitara hipnotiše nekom gotovo pa indijanskom pradrevnom melodijom, proplamsaji mekanog umeća Brajana Blejda bubnje u vašoj glavi odvodeći vas na imaginarni Orijent, iznenada smišljen u mašti trojice vračeva scene. Toliko samo neverovatne duše i elegancije, aristokratski Perezov klavir što se pomiče Satijevskim nirvanesknim hodom, toplina i virtuoznost Patitučijeva koja od instrumenta traži umeće ljudskog jezika. Kristalna su ovo snoviđenja po Blejdovim delikatnim damarima, senzualnim poput kakve opsene čula, dok vas oblici u dubini scene mesmerizuju pomicanjem punim drhtaja.
Uskoro će se Džon Patituči latiti kontrabasa i njegov zvuk namah će doneti seriozan ugođaj nalik Bahovoj veličanstvenosti. Poeta bubnjeva Brajan Blejd dodaje šušketanje, tanane vibracije, te će Trio povremeno zazvučati poput mašine višeg reda, opremljene sopstvenom percepcijom i nadnaravnom žestinom u kratkom potezu od halucinacije do nadnaravnog velegradskog žrvnja. Sve prirodne sile i intimnost misli u isti mah slile su se ovde sa svom zagonetnošću svojih bića, nepravilnih ritmova i samosvojnih impulsa uopšte, na čije se zapaljive valence kače instrumenti jedan na drugi stvarajući hemijska jedinjenja na naše oči, kakvom živom kaleidoskopu nalik. Umetnici naizgled vode muziku u tri različita smera, svako sa svojim opijajućim figurama. Ipak, tačke nepredvidivih spojeva su konac kojima se protkiva biće ansambla do prave bure, oluje, monsunske nepogode. Požari plemenskog naboja, ali sa kakve naše prethodne zaboravljene planete, kontemplativni pev one jedine Atlantide, sve sadržano u neizrecivom organskom kvalitetu ove muzike, koja se zaista proizvodi i raznosi sopstvenim rukama, u znoju lica svoga. Nijedan suvišni ton niti kakav udarac viška, samo polifona vožnja kroz zvezdana prostranstva, uzdizanje kao kakvim polaganim toboganom uvis. Vrtložići Perezovi na klaviru, košnica ruku u nadrealnom bluesu, pravo iz Afrike, raskidanog munjama. Kontinenti se preokreću i zašivaju ponovo, cela Zemljina kugla se kotrlja u ritmu svetlosti i ove njene talentovane dece. Komplikovano sa svom tom dubinom misli? Ni najmanje. Stotine su uživale plešući i pljeskajući na ovoj sunčanoj plaži džeza. Pravi spiritualni impresionizam.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
