Srpsko i nemačko viđenje Velikog rata

Ipak, kako kaže koselektorka programa Anja Suša, 48. Bitef ne tretira rat na komemorativan način, a još manje na državno prikladan, već ga problematizuje iz perspektive današnjeg vremena. U selekciji su se tako našle četiri predstave koje se direktno bave Velikim ratom – dva komada srpskih autorki međunarodne reputacije – Milene Marković i Biljane Srbljanović („Zmejeubice“ i „Mali mi je ovaj grob“), zatim „Bojno polje sećanja 1914/2014“ Hansa-Vernera Krezingera, kao i pomenuti „Front“ u režiji Luka Pesevala.

Sve tri predstave koje su do sada izvedene direktno se bave Velikim ratom i pokušavaju da dođu do istine ukrštajući više perspektiva. Dve domaće iz različitih uglova govore o motivima Principovog čina (najbanalnije se može reći da „Mali mi je ovaj grob“ prikazuje uticaj Dragutina Dimitrijevića Apisa, a „Zmajeubice“ Trockog na Sarajevski atentat), dok nemačka produkcija, pokušavajući da spoji kolektivno i lično, donosi brojne bitne i nebitne detalje iz individualnih i društveno-političkih istorija Prvog svetskog rata (posebno je zanimljiv način na koji je predstavljena istorija pesme „Marš na Drinu“, od švedskog hita zahvaljujući Andrićevoj Nobelovoj nagradi, do izvođenja u Skupštini UN, ali i korišćenja u Vukovaru).

Isti je slučaj i sa delom slavnog belgijskog reditelja Luka Pesevala. „Front“ donosi priču o ratu za koji se verovalo da će okončati sve ratove iz perspektive nemačkih, flamanskih, francuskih i engleskih vojnika, o Zapadnom frontu direktno iz njegovih rovova, o Velikom ratu kao delu našeg zajedničkog kolektivnog sećanja.

„Uvek govorimo o tome šta smo mi kao Evropljani. Da li imamo zajednički identitet ili ne? Ali odakle god da dolazite, zajednički faktor je rat. Svaka porodica ima svoje veze sa ratom. Iako nemamo istu kulturu ili jezik, mi delimo istoriju“, kaže Peseval.

Kako bi što autentičnije prikazao užase koji su pratili vojnike godinama stacionirane u rovovima u Belgiji, maloj zemlji u kojoj su se uprkos njenoj neutralnosti za premoć nadmetale strane sile, reditelj koristi dokumenta i književne zapise četiri evropske zemlje i glumce iz svih zemalja umešanih u rat.

Nemačka strana istorije inspirisana je romanom „Na Zapadu ništa novo“ Eriha Marije Remarka, jedne od najviše izdavanih knjiga na svetu. Priča o Paulu Braumeru, devetnaestogodišnjaku koji je sa drugovima iz razreda dobrovoljno pristupio oružanim snagama, oličava generaciju čiji su životi uništeni učešćem u Velikom ratu.

Iskustvo francuskih vojnika preneta su zahvaljujući delu „Oganj“ Anrija Barbisa, koja je nastala dok je rat još trajao a njen autor bio na bojnom polju. Pisma i pesme belgijskih vojnika, biografije britanskih generala, dnevnici medicinskih sestara, poslužili su kao postavka ostalih priča, koje spaja zajednička težnja za povratkom kući iz užasa nalik Danteovom „Paklu“.

Kako pišu strani pozorišni kritičari, ova „polifonija na četiri jezika“, koja je svetsku premijeru imala u avgustu na pozorišnom festivalu u Edinburgu, prikazuje da nema fronta između vojnika koji su mesece proveli u blatu boreći se na suprotnim stranama. Pesevalovi junaci su svečano obučeni, kao da sede u salonu u Titaniku, čekajući da potone. Njegova predstava, kao ni Remarkova knjiga, „niti je optužba niti priznanje“.

„Naš komad ne govori o dobrim i lošim stranama, već o mladićima koji su proveli mesece u blatu. Užas koji im se dogodio je nemoguće zamisliti. Ali ja sam želeo da prevaziđemo strahote prošlosti. Ako postoji nešto što svi želimo, to je mir. Zato sam želeo da napravim predstavu, ne samo o prošlosti, već i o našim životima, svakodnevnim ratovima i našoj budućnosti“, zaključuje reditelj.

U Nemačkoj se o Prvom svetskom ratu ne govori

„Prvi svetski rat nije se odigrao u Nemačkoj, gde su Drugi svetski rat i Holokaust i dalje jako važni. Ali pre ove godine, Prvi svetski rat nije bio toliko zaboravljen koliko se o tome nije uopšte pričalo. Ljudi ga se zapravo sećaju i mislim da gde god da smo, mi imamo moralnu obavezu da pričamo o njegovim strahotama“, objašnjava Luk Peseval.