Strip kao rokenrol

Prošle nedelje je u KC Grad održana debata upravo o značenju pojma stvarnosni strip, kao i o istoriji i budućnosti ovog žanra, ali i stripa uopšte. Učesnici razgovora bili su urednik izdavačke kuće Fabrika knjiga Dejan Ilić, autor stripova Lazar Bodroža i Vuk Marković iz izdavačke kuće Komiko. Bojan Marjanović i Tijana Spasić su se našli u ulozi moderatora.

Pored termina „stvarnosni“, neki od epiteta kojima se opisuje ova ozbiljnija vrsta stripa su i angažovani, nefikcionalni, politički, kao i dokumentaristički. Nijedan izraz nije univerzalno prihvaćen, ali ipak stvarnosni strip stoji kao nezvanični naziv za čitav žanr. Vuk Marković tu odrednicu smatra veoma dobrom i da verovatno na najbolji način opisuje ideju takvih grafičkih romana.

„Termin je odličan. Pruža dobru platformu da se obuhvati dobar deo dominantno savremenih tema i autora, kao i same te poetike. Ne omeđava previše, a i dosta je jasan. Pruža mogućnosti i fikciji, čak i nekom jasno utemeljenom žanrovskom delu da bude prihvaćeno i prepoznato kao stvarnosni strip. Činjenica je da ne mora isključivo ispovedni, dokumentaristički ili reportažni pristup da se bavi realnošću, smatram da i fiktivni oblik i te kako u svojoj suštini može da za temu i ideju ima seciranje stvarnosti“, ističe Marković.

Iako je strip svoj proboj kao medij imao još '30-ih godina XX veka u Sjedinjenim Američkim Državama, tek je nekih skoro pola veka kasnije počeo da se razvija ozbiljni strip, a predvodnik tog novog načina je „Maus“ Arta Špigelmana, strip koji je sebi dao za pravo da se bavi strahovito važnim temama poput Drugog svetskog rata i Holokausta. „Maus“ se pojavio '70-ih godina na tržištu u Americi, da bi posle više od decenije izlaženja postao prvi grafički roman koji je osvojio Pulicerovu nagradu. Taj trenutak se smatra presudnom tačkom kada je strip prestao samo da bude viđen samo kao laka zabava, već kao oblast umetnosti koja može da se bavi ozbiljnim stvarima na ozbiljan način. Dejan Ilić iz Fabrike knjiga vidi „Maus“ ne samo kao najznačajniji stvarnosni strip, već kao jedno od najznačajnijih narativnih dela prošlog veka.

„Sve ono što je bilo poznato kao tehnike pripovedanja u romanu, sve je to Špigelman upotrebio u svom stripu. Ono što je u prozi rešavano verbalnim signalima, u „Mausu“ je rešavano grafičkim. Taj strip je zaslužan zašto danas možemo o celom mediju da pričamo kao o nečemu vrednom pažnje i usudio bih se da kažem da ako neko hoće da vidi šta je umetnost narativnog u XX veku, treba da čita Džojsa i treba da čita Špigelmana“, smatra Ilić.

Jedan od najpoznatijih stvaralaca stvarnosnog stripa kod nas je Lazar Bodroža, koji je između ostalog autor dela „Zakon“, u kojem je predstavio novo viđenje „Gorskog vijenca“ i srpske epske poezije. On se pre svega osvrće na nešto romantičniju stranu svoje profesije, kao i na trenutni odnos prema stripu kod mlađih uzrasta.

„Strip je jedan usamljenički, duboko autorski rad. Na primer kada se snima film, bez obzira da li je autorski ili ne, vi imate čitav tim ljudi. Ali strip je zaista produkt jednog mozga, jedne duše, jedne ruke“, iskren je Bodroža, koji takođe veruje da je danas strip nažalost postao „forma poput rokenrola tj. forma koju deca više ne konzumiraju kao što su nekad konzumirala i stripovi se više ne kupuju na kiosku, već u knjižarama“.

Optimizam za „devetu umetnost“ učesnici između ostalog nalaze i u redukciji koncentracije kod modernog čitaoca i strip vide kao narativno-vizuelnu formu koja je dobro skrojena za interesovanja i vreme koje današnji čovek može da izdvoji. Međutim, publiku pre svega treba tražiti u dugogodišnjim pratiocima dešavanja u ovoj oblasti i odanim „stripomanima“, a za neke buduće naraštaje možda bi bilo dobro uvesti nešto više od trenutnih svega nekoliko časova posvećenih stripu u osnovnim školama. Ono što je Cane iz Partibrejkersa svojevremeno rekao za rokenrol, vrlo lako se može primeniti i na ovu temu: „Strip je živ dok su mu deca verna.“