Izdavačka kuća Geopoetika objavila je nedavno putopisni dnevnik Teofila Pančića „39 dana juna”. Ovo je prva Pančićeva knjiga koja nije bila ranije objavljivana nu u kakvom obliku. To je zbirka utisaka, prizora i emocija prilikom posete Splitu, gradu koji je nekada pripadao njegovoj domovini, a sada njime luta i susreće prijatelje, kolege, sopstvena sećanja…
Radnju knjige premešta iz mesta u vreme, sagledava sadašnjost kroz prošlost, a time i sebe. Rešava davnašnje zablude i naziva stvari novim, pravim imenom. Iako poznat kao politički kolumnista, autor niza novinarskih tekstova izrazito kritičkog naboja kaže da se naznake za ovu knjigu nalaze u njegovim tekstovima, makar onima koji su ga pomno čitali sve ove godine. Za Danas Teofil Pančić govori o knjizi „39 dana juna” o sebi u knjizi, knjizi u njemu, o realnosti iz knjige i onoj koja je okružuje…
l 39 dana juna je posve neobičan naslov knjige…
– Prvobitni, radni naslov knjige bio je „Ćevapi pod kišobranom”. To je onaj momenat iz knjige kada konobar nosi ćevape preko ulice, ali pljušti kiša, spojila nebo i zemlju. Dođe do pola ulice i shvata da mora da se vrati. Zamoli kolegu da drži kišobran i onda sledi scena: on nosi pladanj, a drugi štiti ćevape kišobranom. Odustao sam od toga kada sam shvatio da sam dnevnik počeo da pišem neki dan pred kraj maja, da obuhvata čitav jun do 5. jula, tada cvetaju lipe, a i povod je ta junska stipendija. Shvatam odjednom, sve je to taj jun.
l „O indikacijama, merama opreza i neželjenim reakcijama“… nesvakidašnji način da se čitalac uvuče u putopisnu i dnevničku pustolovinu. Zašto?
– Tokom jedne od večernjih splitskih šetnji, negde u drugoj trećini pisanja dnevnika, spopala me totalna sumnja u smisao tog mog beleškarenja: glavinjao sam ulicama pitajući se zašto uopšte gubim vreme na takvo pisanije? Vrativši se u stan, odmah sam seo i napisao taj uvodni „upozoravajući“ tekst, valjda kao autoterapijski čin isterivanja tog demona sumnje, kao način da je prevaziđem… Kasnije, kada je rukopis bio gotov i predat, razmatrao sam skoro do poslednjeg časa, i sa urednicima i sa samim sobom, da li ga treba ostaviti ili ukloniti iz teksta kao informacijski „višak“ koji može da zavede na pogrešan trag. Odlučio sam ipak da ga ostavim tamo gde jeste, i mislim da nisam pogrešio.
l Oni koji vas znaju po nastupima u političkim emisijama, verovatno bi se iznenadili sentimentalnošću ove knjige, nekim vojvođanskim laganim tempom…
– Nadam se da oni koji me dobro znaju, ne mislim samo privatno već oni koji su me pažljivo čitali, da oni nisu iznenađeni. Naznake svega iz ove knjige nalaze se u nizu mojih tekstova godinama unazad. Oni koji bi se svakako iznenadili to je ona većina koja me zna krajnje površno. Oni me gledaju na TV i, eventualno, čitaju moje političke kolumne i doživljavaju me kao nekakvog fajtera, pitbula – što je prilično daleko od moje suštine, ali ja im tu ne mogu ništa pomoći. U tom smislu ova knjiga je za mene iskorak utoliko što je ona eksplicitno autobiografska i intimna na način na koji ti pisanje za medije obično ne omogućava. Prvi put sam napisao knjigu koja nema medijsku predistoriju. Iskoristio sam tu privilegiju da ne razmišljam da li je nešto medijski prikladno, već sam se opustio i kako čovek već može pisati bez te vrste ograničenja, a istovremeno sam se trudio da ne bude privatno u pogrešnom smislu. To je najčešće slučaj kod blogera, ono: šta sam jeo, kad sam kakio… Dakle, trudio sam se da budem ličan i intiman, a da ne budem banalno privatan…
l Jedna od definicija novinara je da je to čovek sa korom hleba u jednoj, a bombom u drugoj ruci. Koliko je novinarska reč vredna, a koliko košta?
– Ako je pozicija čoveka u našem poslu nekakvo balansiranje između siromaštva i moći, moram da kažem da siromaštvo osećam prilično neposredno, a moć baš i ne. Ne znam, možda ta moć postoji u smislu da si vidljiviji od drugih, da tvoja reč lakše dođe do javnosti, ali s druge strane, izloženiji si, podnosiš razne rizike… Nisam u stanju da razmišljam o sebi kao nekome ko poseduje bilo kakvu moć. Niti sam zainteresovan niti me „loži“. Dešavalo se ranije i danas da mnogi ljudi odlaze iz medija, bilo u politiku, a u novija vremena sve češće u marketing u potrazi za pravim sedištem moći… i novca. Pisanje za medije odavno nije više izvor moći, pre smo neka vrsta marginalaca koji imaju neku romantičnu auru iz prethodnih vremena, ali zaista, mnogo smo bliži klošarima nego vladarima.
l Zaliči naša medijska slika na cirkus, a novinarski posao kao tek izduvni ventil kako bi sistem nesmetano funkcionisao nepromenjen…
– Na to možeš da gledaš na više načina koji su suprotstavljeni, a istovremeno tačni. Možeš da gledaš na nas kao na izduvni ventil, ali možeš da kažeš i da bi bilo potpuno pogrešno podleći toj iluziji jer bi nas to pasivizovalo. Setimo se devedesetih kada je takođe bilo ljudi koji su kao i ja verovali u stvari koje su i zagovarali, ali delovalo je da niko za to ne mari. Ipak, sa godinama mogao si da vidiš kako te ključne reči ulaze u javnost. Zamisli šta je devedesetih značilo kazati „ljudska prava“, „demokratija“… pa to su bile psovke. Vremenom su ti termini probili u javnost. Nešto se ipak dešavalo. Činjenica da smo pričali i pisali, vodili teme, ljude, probleme… pokazalo se da je promenilo stvar. Možemo da budemo i ventil, ali da to ne bude nikome izgovor za pasivizaciju tipa: Bolje ništa ne raditi i ne pokušavati jer će ti se sve na kraju svesti na isto… Kao kada bi čovek rekao, pa na kraju ćemo svi umreti, što je nesumnjivo tačno, pa hajde da u međuvremenu ništa i ne radimo. Alternativa je Severna Koreja. Da li je to rešenje? Ja nešto ne vidim, jer čini mi se da svako ko može iz SK beži. Ne mogu da prihvatim te teorije zavere da se sve u našim životima koordiniše iz nekakvih centara moći koji upravljaju svim i svačim. Niz ljudskih interakcija čini neke stvari. Da nije onaj nesmajnik rekao da se ne okreće Sunce oko Zemlje nego obratno, mi bismo i danas obožavali vatru i verovali da živimo na ravnoj ploči. Sve je to znatno složenije. A mi koji imamo priliku i to ne zato što nam je neko priliku dao, već zato što smo je stvorili, da nešto lajemo – mi treba da lajemo. I kad vidimo da lavež nervira gospodara, to lajanje ima smisla.
l Vide li se tekovine revolucija u našem društvu – od '68. pa i one petooktobarske?
– Ja ne verujem ni u kakvu revoluciju, ja sam obični pristojni građanski liberal koji veruje u građansko društvo i slobodne izbore. Revolucija 5. oktobra – to ne postoji. Imali smo izbore 24. septembra na kojima je Slobodan Milošević izgubio. Oktobar se desio samo zato što ga se moralo silom od milion ljudi naterati da prizna da je izgubio izbore. Slobodan Milošević je vladao dok nije izgubio izbore. U demokratiji su stvari užasno jednostavne. Zašto sada Vučić vlada? Zato što je dobio izbore, ja to ne volim, ali to je tako. Priča o revoluciji danas je zabava za okasnele pubertetlije, za infantilce koji mogu imati i 50 godina… To je u kafani simpatično, ali ne bih primenjivao u životu. Ona je prošlost iako se vraća u modu neoliberalne levice, ali to nije ništa ozbiljno u intelektualnom i političkom smislu.
l Na društvenim mrežama donedavno mnogi su se deklarisali kao Šarli, sa manje ili više razumevanja. Šta je ono što bismo zaista mogli da naučimo iz ovih događaja i od čega, eventualno, da strahujemo?
– Lepo je reći ‘Ja sam Šarli’, nemam ništa protiv iako je tu bilo mnogo nerazumevanja i nuspojava. Važno je ono što se dogodilo, prava tema: sloboda štampe i izražavanja, a ne što su neki govorili da su Šarli, nemajući pojma zašto. I takvi su mi draži od onih koji su imali problem sa Šarlijem umesto sa ubicama, koji su imali problem sa karikaturama, a nisu imali problem sa ljudima sa kalašnjikovima, koji su imali problem sa time da li je neko, Bože, prekoračio meru dobrog ukusa u crtanju ili pisanju… njima je to važnije nego jedna zločinačka ideologija koja polazi od toga da se može ubijati samo zbog toga što su nešto ili nekoga crtali. To je zamena teza. Bitna je zaštita elementarnih demokratskih vrednosti zapadne civilizacije kojoj i sami pripadamo. Dopadalo nam se ili ne, mi smo deo tog globalnog konteksta. Imali smo mi takvih slučajeva, setite se knjige „Dragulj Medine“, setite se kada je Blic crtao Muamera Zukorlića… ne sećate se? Podsetite se!
Sve je to normalno, ali ja nisam normalan
– Nisam čovek koji ume da se bavi tim pravim klasičnim novinarstvom i ne zanima me društveni aspekt svega toga. 1998. sam bio v. d. urednika Vremena i sve ono što je obaveza glavnih urednika, poput prijema po ambasadama, političkim strankama, kod ovih, kod onih, da si dobar sa Perom, da si dobar sa Žikom… ja nisam otišao ni na jedan takav prijem. Dobijao sam te pozivnice i samo ih bacao u đubre. Moji su u Vremenu šizeli i govorili mi da ja to treba da radim, da je to normalno. Rekoh im, sve ja to znam, to jeste normalno, ali ja nisam normalan i maknite me sa ove stolice čim pre – kaže Pančić.
Uloga muzike
l Kako ste birali saundtrek za ovu knjigu koja zbog svoje krivudave linije pripovedanja, čas u ironiju sadašnjice, čas u slatke uspomene prošlih vremena, zaista podseća na neki umetnički film sa dobrim majstorom fotografije?
– Ne bih rekao da sam ja birao saundtrek, pre će biti da je saundtrek birao mene… Muzika je simbolički jako važan „pozadinski šum“ u ovoj knjizi, baš kao i u mom „stvarnom“ životu, i zato nije ni moglo biti drugačije. Tih oko dva tuceta pesama koje su tu navedene prate, ilustruju i podvlače, ili pre bih rekao – odgovarajućim bojama, emocijama i ritmom nadograđuju radnju knjige, i prosto ne mogu da je zamislim bez njih. Na drugoj strani, treba ispravno razumeti ulogu muzike u prozi, pa makar i dnevničkoj: nije taj saundtrek nužno „ono što volim da slušam“ (mada većina toga spada u meni drage pesme), nego naprosto muzika koja se ili doslovno čuje u knjizi jer se njen pripovedač susreće s njom na svojim putešestvijama, ili pak simbolički podvlači neke njene važne aspekte poput, recimo, „krize srednjih godina“ i nelagode pred starenjem.Aleksandra Malušev
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
