Tasovac da promeni pravac

Kako ga danas, posle godinu dana ministrovanja, vide radnici u kulturi? Da li je ispunio njihova očekivanja? Koje rezultate je postigao?

Branko Kukić, književnik i urednik časopisa i izdavačke kuće „Gradac“, kaže za Danas da je Tasovac energična ličnost, ali da se plaši da se na mestu ministra kulture „zapetljao u populizam, politikanstvo, primitivizam i promašaje koje su u kulturi ostavili prethodni ministri“.

– Nije imao snage da raščisti sa tim nasleđem, a mislim da su mu savetnici i saradnici ispod svakog nivoa, tako da se nastavlja stara priča: u prvom planu je uglavnom sve ono što je drugog reda i druge klase, a ono što jednu kulturu čini vrhunskom i dalje je na margini ili je nedovoljno finansijski stimulisano. Ali jednim radikalnim zaokretom Tasovac bi mogao i u ovom trenutku da stvari usmeri u dobrom pravcu. Ako njegovi saradnici nisu u stanju da ga u tome prate, postoje oni koji su za to spremni i sposobni. Ovo jeste propala država i propalo društvo, ali još ima ljudi koji su u stanju da se žrtvuju, a ne da drže govorancije i mlate praznu slamu – smatra Kukić.

Ivana Stefanović, kompozitorka i spisateljica, ističe da ne zna šta je ministar Tasovac do sada uradio kako bi ocenila njegov rad.

– Ne zato što ne pratim ili me ne zanima, već zato što nemam uvid. Ne znam kakva je i da li postoji kulturna politika, ne znam kakvi su kriterijumi, ne znam postoji li pravac kretanja i kuda on ide. Ministar Tasovac se ne oglašava povodom važnih pitanja u kulturi, ali to nije problem. Ne mora on ništa da izjavi, jer dela su ispred reči. Ali ja ta dela nisam dočekala. Ako pogledamo muziku, u tom svetu je dramatično lošije nego prethodnih godina u smislu finansija, tretmana, planova… Pitanje je hoće li Beograd postati jedini grad u Evropi koji neće imati svoje muzičke manifestacije. Ali ja ne znam ni gde o tome da se informišem – kaže Stefanović.

Bojana Borić Brešković, direktorka Narodnog muzeja u Beogradu, objašnjava da je njeno lično uverenje da smo u proteklih godinu dana imali mnoštvo prilika da se uverimo koliko je značajno mesto ministra kulture, i koliko je važno da imamo stručnjaka koji je niz godina radio u instituciji kulture. Ona ukazuje da je Tasovac zahvaljujući sopstvenim i kapacitetima zaposlenih, a naročito ličnim zalaganjem, Beogradsku filharmoniju doveo do izuzetnog nivoa.

– Zahvaljujući Tasovcu, odnosno ministarstvu koje je on pokrenuo, Narodni muzej je dobio priliku da još transparentnije pokaže svoje prave kvalitete i značajne kapacitete. Pre svega, u realizovanju brojnih izložbi, sistematskih arheoloških iskopavanja, konzervatorskim projektima. Rečju, ukupnoj delatnosti Narodnog muzeja – ističe naša sagovornica.

S druge strane, ona dodaje da je bolna tačka u kulturi, ne samo Beograda, već i Srbije, činjenica da Narodni muzej ne radi u punom kapacitetu i nema stalnu postavku, iako se u njemu trenutno održavaju četiri izložbe.

– Muzej je na putu sanacije što je upravo i uslov da ova institucija postane ono što jeste – najstarija, najznačajnija i najvažnija muzejska ustanova u zemlji. Na tom putu ima apsolutnu punu podršku ministra. Ima je u finansijskom smislu, jer su sredstva neophodna, ali i unutrašnji kapaciteti koje koristimo su takođe od značaja. Završili smo sve pripremne radnje i upravo očekujemo prve radove na zgradi Narodnog muzeja, što je za nas najznačajniji poduhvat kada je reč o ustanovama kulture. To je prihvatilo Ministarstvo kulture i vlada kao jedan od svojih prioritetnih zadataka – zadovoljno konstatuje ona.

U proteklih godinu dana ministru Tasovcu mnogo se zameralo njegovo angažovanje da procedura izbora direktora republičkih ustanova kulture bude transparenta i afirmiše profesionalizam. Nažalost, njegova namera pretvorila se u višemesečnu farsu, po oceni kulturne javnosti.

Jovan Despotović, direktor Muzeja savremene umetnosti, koji je na tu poziciju došao upravo zahvaljujući pomenutim javnim konkursima, kratko je prokomentarisao za Danas: „Zadovoljan sam dobrom saradnjom“.

Opušteno

U proteklih godinu dana Ivan Tasovac retko je davao izjave medijima. Povodom važnih pitanja, oglašavao se uglavnom samo saopštenjima.

Kakav će biti kao ministar kulture, u tom smislu, možda se moglo naslutiti još na prvoj „opuštenoj“ kafici s novinarima u Ministarstvu. Nije želeo da odgovori ni na jedno konkretno pitanje, jer mu je, kako je objasnio, potrebno određeno vreme da sagleda situaciju, pa kad napravi konkretne poteze, bićemo blagovremeno obavešteni. Sledstveno tome, ukazao je tada da je „i ministar informisanja“. Po izrečenom i prećutanom, moglo bi se reći da je Tasovac ostavio utisak ministra koji zna šta radi, ali da će novinarima biti teško da s njim komuniciraju. Što se pokazalo tačnim. Dugo ćutanje trebalo je da prekine gostovanje u emisiji Utisak nedelje, koja je otkazana zbog početka letnje šeme televizije B92.

Ministar ima talenat

Prisetivši se učešća Tasovca u rijalitiju „Ja imam talenat“ upitali smo Bojanu Borić Brešković da li prema njenom mišljenju ministar ima talenta baš za upravljačku funkciju čelnog čoveka kulture u zemlji.

– On je izvanredan ministar kulture sa izuzetnim znanjem i izuzetnim prepoznavanjem situacije u kojoj se naša kultura nalazi. Naravno da ima talenta. Znate, kada gospodin ministar dođe u Narodni muzej, a bio je u njemu mnogo puta i, kada obiđe izložbene postavke, a kod nas ima i mnogo dece, ona, kako ga vide, odmah ga prepoznaju i kažu „Ja imam talenat, ja imam talenat“ – objašnjava ona.

Sto dana za dvesta jarana

Pozorišna rediteljka Jelena Bogavac na pitanje redakcije Danasa kako ocenjuje godinu dana ministrovanja Ivana Tasovca, odgovorila je pesmom, koju prenosimo u celosti:

„Mrtvomore. Nema kulture. Nema je ni na horizontu… a da, problem je mnogo dublje! Problem je sve dublji sve dublje. Ovde se već ozbiljno koketuje sa anarhijom. Ministar se stoički suprotstavlja. Najčešce ćutke. Mladi umetnici hrle da ga opomenu da ne odustaje! Pišu mu pisma. Možda im on i odgovara, na kućne adrese. Svi bi hteli tako malo: transparentno, depolitizovano, demokratično. Pa i sam se u to kleo! Pa on i ne odustaje. Zarad tiho tihuje. Tiha voda breg roni, al pučina to je jedna stoka grdna. Kult kultuje uvređeno kulturje, al’ ne ferma srce u barabe! Jedno misle drugo rade, a na treće namiguju.

U liftu uvek prdnu, posle gajbi podriguju. Jer ološ je jednostavna, maloj se slobodi raduje. Situacija je katastrofalna. Nema ni reči o kulturi. Nema mesta za umetnost. Nema poente za goli život. Nema šanse, naš ministar, pred jednim dubljim istorijskim krahom. Nema kulture naroda u narodu koji postoji još samo kao sećanje na nacionalno osećanje. On je invalidno stanovništvo, u svojoj suštini. Masa. Blato.

Stanovništvo u haljinici statistilckog kroja za istočnu Evropu, nastavlja da tumara i vozika se gradskim saobraćajem, krade, vara i ubija slabije. Muči decu. Anestezirano od kulturnih potreba, od ljudske suštine. I sta ćemo sad? Mi? A kamoli sta će On? Ministar. Šta on mož da uradi?

‘Zato što je noć, a varvari nisu došli.

Došli su samo neki ljudi sa granica i vele da varvara više nema.

I šta sad, šta će sad biti od nas?

Bez varvara?

Oni su bili kakvo-takvo rešenje’. Sećam Vas divne Kavafijeve pesme ‘Čekajući varvare’.“