Ovogodišnje Treće izdanje festivala Todo Mundo na pozornicu Velike sale Doma omladine izvodi halucinantno prostranstvo na potezu od Beča do Istanbula, kao i sve ono što je ovaj senzualni zvučni predeo uspeo da u sebe usisa tokom stoleća postojanja. Stogodišnjica početka Prvog svetskog rata ovde se, međutim, čini samo kao tek jedan od datuma koji označava start za preispitivanje onog urbanog u njemu.
Činjenica je, zapravo, da gradske vibracije uopšte nisu ostale imune na folklor i praiskonsko, gotovo do antičkog doba, nataloženo razdobljima ispod. Drugo veče Festivala upravo zato je povezalo čulnost zrenjaninskih Istanbul Night, potom složenu multikulturalnost bečkog Pristupa sa malstremima gustog sirupa erosa sarajevske Divanhane. Krenimo redom.
Transcendentalna magija Istanbul Night obuzima vas već u uvodu ovog koncertnog trijumvirata. Prefinjene i omamljujuće perkusije, plutajuća melanholija gitare i pravi režnjevi zvučnih eona violončela, ta zaigranost ritmova i napeva punih drevne sete Sefardskih putovanja preko kontinenta, sa završnicom u jednom hipnotičkom Eriku Satiju, odvode vas pravo u delikatesni trans.
Bečki Pristup, pak, prosijava od prve onom milom dekadentnom blistavošću mnogoljudne Vijene. Mesto je ovo uzajamnog promicanja i zvučnih reakcija Štrausovih valcera, divljeg balkanskog folklornog jazza, elementarne energije etnosa sa vazdušastim ekskurzijama po uglađenom Đango Rajnhart stilu, da bi kakav jarki čardaš ponovo pomešao razbesneli Istok sa otmenošću istorije i slave bečkih stanovnika. Koliko samo naroda, jezika, proplamsaja viševekovnih porodičnih sećanja u ovom šarmantnom kontrabas-violina-gitara triju koji seže do pradavnina tako svima bliskih. Ozareni ste zaista posle njihove umetničke pos(v)ete ličnom nasleđu svakog člana ponaosob.
Napokon, Divanhana zatvara ovo čudesno veče svojom muzikom senzibilnom, snažnog ukusa bilja iz polja i gora, derta i gorkih gubitaka koji se ne odbacuju olako, nego naprotiv miluju, čuvaju i brižno paze u odnegovanoj zbirci uspomena na sebe u vremenu i vremenu sveopštem u sebi. Ova mnogočlana družina memoriše tako i ono šaljivo i ono tragično u ljubavnoj boli, oživljavajući doba zajedništva i davanja oduška kroz pesmu koja povezuje predele danas razdvojene, ali upravo krvno srasle kroz jedan identičan doživljaj onog najintimnijeg i srodno traženje načina da se izrazi. Sevdalinka je ovde samo povod za kretanje kroz bujicu strasti i poezije u sebi. A Divanhana dodaju tome unikatno osećanje sadašnjice pri tom. Nailazeći na gromko zadovoljstvo u publici, treba li to uopšte reći.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
