U drugom licu

Na sceni subotičkog pozorišta „Deže Kostolanji“ („Kosztolányi Dezső“), sedam izvrsnih glumica, Marta Bereš, Kinga Mezei, Hermina G. Erdelji, Emina Elor, Agota Ferenc, Agota Silađi, Timea Lerinc igra jednu jedinu ulogu, možda i više likova, ali jednu jedinu ulogu, jednu jedinu funkciju – igra i o tome kritički (za)peva, horski ili solistički, svejedno, jer iz pojedinke ovde zbori hor generacija žena, ali i muškaraca, od Eve i Adama, kao što iz hora vapije sudbina svakog na brak, dresiranom željom, primoranog čoveka.

O tome je, dakle, reč. O funkciji koja se ispunjava životom ljudi kao što se administrativni formulari po sterilnim čekaonicama ispunjavaju dosadnim, očekivanim, predviđenim podacima i izjavama. Reč je o želji koja želi ono što ne samo da je uništava, nego i pretvara u razornu mržnju.

Nije ovde, dakle, reč tek o nesrećnom braku ili nesrećnim brakovima, već o instituciji braka kao samoj nesreći; o formi nesreće na koju ljudi pristaju, nadajući se da će im upravo ona obezbediti okvir za sreću.

Tema je iz dva aspekta, predstava – iz dva nepodeljena dela. Prvi deo, mogli bismo nazvati: ljubav bez braka. Drugi deo: brak bez ljubavi. U toj zakonomernoj isključivosti i jeste problem.

U prvom delu, pred nama se prostiru, kao persijski tepisi, sve one želje i svi oni zahtevi koje stasavajuće devojke postavljaju pred sebe, ne znajući da ih ti zahtevi i te želje čekaju od pamtiveka, kao stare jasle nova grla. Procvale devojke znaju ono starostavno znanje da moraju biti dobre zavodnice, a čedne sve dok ne upecaju muškarca „ponositog, skromnog, dragog i pažljivog“, koji te „na vratima propušta ispred sebe“, da mu u braku glume domaćice i kurve. I tako, egzistencija udvoje već u samoj želji biva svedena na puke manire, na onaj bon-ton koji je, neminovno, mal-ton, jer usiljeno dobro kad-tad proključa kao zlo. To je zakon istine.

Da, mi slušamo ovde priču propupele žene koja se zaljubljuje, i gledamo ljubav koja u braku vene u mržnju – predbračna žudnja pretvara se najpre u melanholiju, zatim u pasivnu agresiju. Da, mi gledamo tu pametnog i dobrog muškarca i vrsnog ljubavnika koji, posle svog ratnog iskustva, maltretira ženu. Ali, ta fabula koja ide ovim sledom, ljubav i mržnja, između kojih je rat kao spoljašnji uzrok uništavanja ljubavi i narušavanja jednog inače idiličnog odnosa, okoštala je forma jednog muzejskog znanja koje isključuje istinski uvid. Šta ako je rat tu jer su ljudi osuđeni na takve okoštale mirnodopske forme života, među kojima brak nije baš na poslednjem mestu!

Ova masovna nenavist, ovo nepodnošenje koje se kao magla provlači kroz brakove u svim klasama i društvenim slojevima nije, dakle, nekakva greška, greška u izboru partnera, nego epilog one opasne igre čiji je prolog želja da se odene bela, nevestinska odora.

Haljina u španskom stilu, pristigla iz Pariza, za svadbu, ta bela venčanica, oličenje je ove opasne veze. Junakinja Lovaševe to animalno naslućuje pred svoje zaruke: „Imala si osećaj kao da si na vlastitoj sahrani… osećala si kao da ti život nestaje u karnerima venčanice“.

Čitav ovaj aspekt, ljubavi bez braka i žudnje za brakom, dat je u diskursu drugog lica. Junakinja, odnosno junakinje, sebi se obraćaju u drugom licu, o sebi pripovedaju u drugom licu. To nije slučajno, jer je identitet ličnosti napukao između onog što ona doista može da želi i onog što uzima da želi.

„Nikad nikome nećeš biti potrebna“, to je fraza straha koji je emocionalni adekvat onog neznanja da, kao žena, sebi samoj možeš da priuštiš ono zadovoljstvo za koje misliš da ti je neophodan muškarac.

Udruživanje ljudi moglo bi i moralo bi biti nešto sasvim drugo od udruženog interesa, bez obzira da li su interesni motivi ovde seksualni ili ekonomski. Kad-tad tu mora buknuti rat.

Najzad, samo malograđanski brak može biti srećan brak. Samo malograđanski brak jeste dobar brak.

Subotički „Kostolanji Deže“, pod rukovodstvom Andraša Urbana, danas je jedina preostala destilana ozbiljnih društvenih i antropoloških pitanja među srpskim pozorištima.