U kabinetima diplome Branislava Nušića

U poslednje vreme radili ste uglavnom u unutrašnjosti i regionu. Predstava „Dogvil“ vraća vas u Beograd, ali ne u neko od tradicionalnih pozorišta. Zašto vas nema u beogradskim teatrima?

– Dogvil je izolovana sredina koja paranoično čuva svoj sistem vrednosti. Taj sistem će se, dolaskom glavne junakinje, pokazati lažnim i na površinu će izaći prava lica stanovnika Dogvila, lica ispunjena mržnjom, frustracijom i, kako kaže Lars fon Trir, „zlom koje može da potopi čitav svet“. Imao sam sreću da tokom proteklih sezona uglavnom režiram daleko od Dogvila. Sada sam tu i verujem da će Dogvil naći načine da ispolji svoje brižljivo negovane frustracije.

Kažete da vas zanima „psihologija izolacije koja dugotrajno ostavlja posledice na svakog pojedinca“. Kada je Srbija postala Dogvil?

– Mi toliko dugo, još od raspada Jugoslavije, živimo mimo sveta, uronjeni u vulgarno preživljavanje i mržnju, sa urušenim, a onda srušenim sistemima obrazovanja, znanja i kulture, da nije čudo što su se kod nas razvile neke posebne endemske vrste, vrste koje nastaju, razmnožavaju se, a onda zauzimaju teritoriju koja je, izgubivši vezu sa svetom, postala idealni poligon za devijantne jedinke svake fele. Neke od tih jedinki, na kraju ovog nekontrolisanog procesa, logično, umisle da su mesije i spasioci nacije i, ukoliko se neki Darvin hitno ne pojavi, na kraju će uništiti i ono malo zdravog razuma koji je još preostao na našem Galapagosu.

Beogradska publika će imati priliku da prvi put pogleda vašu predstavu „Doktor Nušić“ u Narodnom pozorištu, nastalu po čuvenom Nušićevom komadu „Dr“, o snobovskoj želji imućnih da svoju decu okite akademskim titulama. Kako je došlo do toga da padne cena znanja u Srbiji i da svako ko ima malo novca ili moći poželi da ima doktorsku disertaciju?

– Zar nije hvale vredan naš novi društveni mehanizam koji je omogućio da gotovo svako ko ima malo novca može da, u jednoj zemlji nekadašnjih radnika i seljaka, ima fakultetsku diplomu, i, zašto ne, doktorsku titulu. Ta opšta demokratizacija obrazovanja dovela je do toga da danas u Srbiji diplome nemaju samo pametni, već svi oni koji to žele. Nigde na svetu nećete sresti diplomirane starlete, partijske gorile, ministarske šofere, poslaničke svastike, kao što je to slučaj kod nas. Kako onda ne zavideti narodu koji je na toj planski urađenoj rasprodaji znanja pokupovao šarene diplome i poređao ih na svoje vitrine, između goblena i kristalnih čaša.

“ Znanje, samo znanje, znanje/ pa to je diskriminacija!/ To je fašizam pametnih!/

Diploma je za svakoga!..“ – kaže Marko Šelić Marčelo, pisac songova u našoj predstavi. Mi smo, na sreću, ukinuli „fašizam pametnih“, i obrazovanje učinili dostupnim svima, oborivši mu cenu do pristupačnosti. Mnogobrojne afere koje su potresle javnost nakon premijere našeg „Dr“-a, pokazale su da Nušić nije bio samo sjajni dijagnostičar devijacija svog vremena, već i mudri anticipator nepopravljivosti naših mentalitetskih devijacija. U luksuznim kabinetima naših najviših funkcionera vise diplome koje su, bez obzira na pečat koji nose, potpisane rukom Branislava Nušića.

Nedavno ste imali i premijeru predstave „Kauboji“ u Narodnom pozorištu u Kikindi. To je priča o ljudima koji „plutaju u životu“ i koji su „sve svoje šanse prespavali“. Koje smo sve to šanse mi prespavali na putu ka Divljem Zapadu?

– Kikindski „Kauboji“ slave radost teatra, ali i otkrivaju njegovo tužno naličje. Nasuprot tome, iz našeg realnog života, radost je prognana. Ne može se biti srećan u nesrećnoj zemlji, a zemlja u kojoj živimo je svoju istoriju pretvorila u seriju propuštenih prilika. Jedna od tih propuštenih prilika ogleda se u nemogućnosti da suštinski promenimo nas same i društveni sistem u kome živimo. Iznova dokazujemo da smo nezreli i nesposobni za demokratiju i srljamo ka još jednom kultu vođe.

Horor, komedija, vestern – u kom žanru danas žive građani Srbije i kako iz njega izaći?

– Mi živimo u loše napisanoj, a još gore režiranoj farsi. Decenije naših života prolaze u gledanju jednih te istih lica političara koji su čas na vlasti, a čas u opoziciji, a kojima interes nije boljitak naroda već vlast, sama po sebi, sa svim blagodetima i privilegijama koje im donosi. Svejedno je ko vlada, oni koji su sopstvenom nesposobnošću i korumpiranošću dugoročno kompromitovali pojam demokratije na ovim prostorima, ili oni koji su, izašavši iz Šešeljevog šinjela, naprasno progledali i prohodali držeći se za čarobni štapić Evropske unije, ili, pak, bliski saradnici Slobodana Miloševića, ogrezli u kriminalu, spletkama tajnih službi, prikovani za svoje fotelje koje im daju smisao postojanja. Srbija je jedna uništena i ponižena zemlja u kojoj popovi voze preskupe automobile, žive u pozlaćenim dvorovima i ponekad, valjda kad nije post, siluju malu decu, zemlja estrade i rijaliti programa u kojoj je srušen svaki vrednosni sistem. Danas je moralno nemati morala, glupo je biti pametan, a demodirano biti pošten. Bog ne stanuje u crkvi, pravda u sudovima, obrazovanje u školi, a humanost u zdravstvu. Ako postoji veće dno od ovog na kome smo se našli, onda je to dno našeg neshvatanja da smo dotakli dno. A kada me već pitate za izlaz – izlaza nema. Jedino što je gore od ovakve vlasti u Srbiji je naša opozicija.

Najbolja predstava u Vršcu

„Doktor Nušić“ proglašen je za najbolju predstavu na upravo završenom Međunarodnom festivalu klasike „Vršačka pozorišna jesen“. Kokan Mladenović poneo je priznanje za najbolju režiju, a glumac Saša Torlaković glumačku nagradu za ulogu Živote Cvijovića. Nagrada za ulogu Gospođe ministarke pripala je Goranu Jevtiću.