Ugašene zvezde

Gledala sam po stoti put «Smrt u Veneciji». U jednom kadru tmurni oblaci plove nad travnatim poljem po kom se razvlači srećna porodica, u drugom je devojčica već mrtva, a glavni junak kaska ka tragičnom kraju. Čim smo videli tmurno nebo, sve nam je bilo jasno. Eto, učite iz umetnosti i loše vam se piše. Tokom kišnih dana progutaće vas anksioznost, a kad upeče sunce,imaćete jalova očekivanja.

Svet filma ima svoje znakovne zakonitosti, svet izvan filma ima svoje. Nađu se, s druge strane, situacije u kojima znakovna jednačina pokazuje zavidan uspeh u oba prostora. Kad vidite da se neka dama sve češće svlači, jasno je da joj opada popularnost (na estradi i van nje). Kad izađe punija stend-ap komičarka na scenu, znate da vas čekaju autoironične opaske o telesnim viškovima. Kad idete na intervju sa zaboravljenom TV divom, budite sigurni, vreba vas velika muka beskonačnog usaglašavanja svakog zareza, autorizacije u milion koraka. Telo i slava (i seksualna orijentacija) – to su tačke preseka svih ovovremenih svetova.

Ništa od navedenog nije ni novo ni neočekivano. Iznenađenje dolazi odakle mu se nisam nadala. Iz mene same. Trebalo je da biram između dva filma. U jednom igra Kijanu Rivs, u drugom Bred Pit. Obojica neponovljivo očaravajući. Svaki na svoj način i, moram da kažem, u svoje vreme… jer, pogledala sam trejlere i za jedan i za drugi, pa odlučila da biram drugačiji provod. Sjaj njihovih lepih lica je nestao i više nisu zanimljivi ni sadržaji po kojima se kreću. Za mene, postali su ugašene zvezde. Njima ostaje da igraju „karakterne“ uloge, meni da tražim mlađe glumce.

Uala, iskočila je jednačina. Ako je sve znak, jasno je da sam duboko zabrazdila u površne zahteve epohe. A ako se pritom znaci usložnjavaju, stvar postaje još ozbiljnija, jer ne mogu da kažem da sam zbog toga posebno zabrinuta.