Umetnost treba da pomogne slobodi

 U slučaju ove neobične smotre on nije bez značaja, ali svakako nije ni koncept niti tema programa. „Nema koncepta, nema programa“, kaže Mandić, koji uživa u prirodi Rudnika i Porodici bistrih potoka već 38 godina i koja je, kako kaže, čak sedam starija od Partije zelenih u Nemačkoj.

„Mi smo skupina prijatelja i vrlo brzo pravimo programe kroz predstave i razgovore. Šumes nije festival koji funkcioniše po principu uveče predstava, publika dođe i ode. I akteri i publika su jedno. Tragamo za novom atmosferom koja će rehabilitovati nove aspekte delovanja čoveka u svetu. A to znači optimizam, nada, volja, angažman da se bude prisutan, a ne umrtvljen. Sve se odigrava od ujutru do uveče. Ustanemo, sledi zajednički doručak, onda razgovori o intelektualizmu 20. veka, zatim počinju predstave. Na licu mesta, jer je čitav festival u funkciji trenutka“, pojašnjava Mandić. On priča kako neko pravi samostalno predstave, dok se drugi dogovaraju, ali su svi porodica, pleme, koje je postojalo i 60-ih, a čiju kulturu želi, kako kaže, da rehabilituje. Prema njegovim rečima, svetom sada barataju „da li korporacije, da li ideološki odbori u raznim institucijama i državama“. Sve je čini se važnije „nego da imaš slobodu kao što je Volt Vitman pevao – „vlati trave imaju najveću slobodu“. „Ja upravo živim sa travama, sa šumom, s vetrovima. Tu pronalazim inspiraciju za svoja umetnička dela i manifestacije. Zbog toga su one toliko apartne da je Ćirilov govorio da su toliko neobične da to još niko ne razume. To je, naravno, kompliment za svakog autora, ali i njegova muka. Svako ko stvara voli komunikaciju.“ Mandić podseća da je prošle godine bilo zanimljivo jer im se spontano priključio berlinski cirkus a došlo je 160 ljudi, uglavnom mlada populacija. „U potrazi su za novim inspiracijama življenja, ne žele da budu deo industrijske psihologije, psihologija serijala nametnutih medijskih potencija, nego da bivstvuju oslobođeno. Da se skinu nagi, da njihove reči, pokreti, misli budu nagi. I to sve stvaramo u sublimatu novog pozorišta za koje tvrdim da je novo jer je, između ostalog, oslobođeno tehnologije izvedbe, participacije novca. Ide iz onoga što je čovek, a čovek je kako reče Abu Said mistik iz 12. veka više od spasenja. Čitav koncept porodice Bistrih potoka jeste renesansa malih događanja, a to znači mali umetnik s velikom odgovornošću, a ne veliki umetnik s puno para. To može svaki industrijalac, ali umetnost je pronalaženje neistrošenih estetika“, smatra Mandić. Uz to zaključuje „Živim dugo u šumi i apsolutno sam ostvario svoju viziju, koju sam započeo s avangardom 70-ih i krugom umetnika koji su je činili. Stvorio sam ostrvo gde se razvijaju mogućnosti da se čovek ispolji kao čovek, kao stvaralac, pojedinac. U ovom trenutku je to jako važno budući da u 21. veku prepoznajemo nove represije da se, između ostalog, šarenog nameta i fašizma izgubila sloboda. Zbog toga upravo Porodica bistrih potoka jeste mit, ostrvo gde se razvijaju slobode. A današnja umetnost treba da pomogne slobodi da razvije nove elemente i nove atribute. A to znači povratak autorstvu.“

Dobra volja

Ovogodišnji Šumes se kao i gotovo svake godine organizuje na bazi entuzijazma. Ministarstvo kulture ovu manifestaciju prema rečima Mandića nije bilo u mogućnosti da pomogne, a zatražili su oko 200.000 dinara, kako bi se platili troškovi puta učesnicima. Potom je od Ministarstva zatražio 12 dinara, čisto radi simbolične podrške, koja bi im kako kaže mnogo značila, ali nisu dobili odgovor. Svejedno, festival će biti održan. Potrebno je: poneti vreće, šatore, malo hrane i dobru volju za zajedništvom, poručuje Božidar Mandić.