„Ako želite da zadržite svež krastavac, onda treba unapred da kažete hvala“, konstatovao je odavno Zigmar Polke (1941-2010), jedno od najznačajnijih imena u nemačkoj umetnosti 20. veka. Svečano otvaranje njegove izložbe s 40 reprezentativnih radova iz 1996. zakazano je za večeras u 19 sati u Legatu Milice Zorić i Rodoljuba Čolaković i prema podacima iz Muzeja savremene umetnosti, kome pripada ovo atraktivno zdanje na Dedinju, biće to prvi put da beogradska publika vidi dela čuvenog slikara i fotografa.
Tipično dugačak naslov Polkeovog ostvarenja s preporukom o čuvanju namirnica kojim je krstio sliku pokazuje njegov suptilno ironičan odnos prema svakodnevnom životu i pop kulturi. U njoj smo onda, kao i danas, preplavljeni i zaglavljeni u mnoštvu različitih poruka. Žena savetuje ženu kako treba prati crnu svilu i kojim deterdžentom, a još 90-ih Polke je izračunao: „Svaki Nemac ima statistički gledano oko 10.000 stvari.“ I to je jedan od njegovih naslova koji će biti predstavljeni u Legatu. Uopšte, ceo ciklus ovih radova referiše na pop kulturu gde je sve povezano s proizvođačem i potrošačem, kaže Svetlana Mitić, kustoskinja MSUB.
„Na toj relaciji se grade čitavi odnosi između država, između ljudi, pa čak i oni najintimniji odnosi. Fina ironija prema svemu prožima i čak je naglašenija u ovim nego u nekim drugim Polkeovim slikama“, ukazuje naša sagovornica. U sklopu izložbe biće predstavljeno i ostvarenje „Svaka stvar služi svojoj svrsi, svaka stvar ima svoga slugu, reče Dagmar Štefan i uspravi nož za puter». Mitićeva pojašnjava:
„To su rečenice istrgnute iz konteksta. Naslov „Muzika nepoznatog porekla“, koja je istodobno naziv izložbe i slike, u odnosu na ostale je kratak. Zapravo, dodaje sagovornica Danasa, „ovo delo je apstraktna kompozicija. Kao i ostali gvaševi, ona se može uporediti s Polkeovim ranim radovima koji su rađeni kao raster slike. U okviru ovog ciklusa postoji još jedan koji sadrži više dadaističke momente. U njemu se boje izlivaju i prave potpunu apstrakciju.“
Iako enigmatični, Polkeovi naslovi slika, prema rečima Mitićeve, uvek referišu na stvarnost i nešto što se zbiva oko nas. Na ovoj izložbi se to može jasno videti, ističe ona i nastavlja dalje „vođenje“ kroz postavku do rada pod naslovom „Sfinga iz kolekcije Sigmunda Frojda“.
„To je, recimo, apstraktna kompozicija koja sadrži samo konture jednog lika. On se pojavljuje iz jakih kolorističkih sudara. Iako delo referira na osnivača psihoanalize, zasigurno se odnosi na još ponešto. Sfinga se može shvatiti na različite načine, a Polkeovi radovi su uvek slojeviti i višeznačni, tako da tumačenje u samo jednom pravcu ne bi ostavilo tačan utisak.“ Slojevitost Polkeovih dela, prema našoj sagovornici, ogleda se i u zanimljivom likovnom postupku. Naime, ovi gvaševi imaju elemente curenja i prskanja, a preko njih ide još jedan sloj raster tehnike. Za Polkea je tipična tačkasta „mustra“ s tim što je on sve to radio rukom.
Naša sagovornica naglašava da je ovaj ciklus Polkeovih dela rađen za Institut za odnose sa inostranstvom iz Štutgarta i da predstavlja krunu njihove ponude kada je reč o inostranim izložbama. Polkeova izložba je u Beograd stigla posredstvom Gete instituta, a autori njene koncepcije su sam umetnik i Gec Adrijani, nemački istoričar umetnosti.
Da je moja poslednja
Polke je imao nadimak Alhemičar. Možda zbog toga što je koristio neslikarske materijale ili što je živeo sam i povučeno. Nije imao saradnike. Bio je ekscentričan i postoji pregršt beležaka o njegovim ispadima. Oni se uglavnom tiču Polkeovih specijalnih uslova koje je pokušavao da nametne galeristima. Jedan od zahteva bio je da njegova izložba bude poslednja u istoriji neke galerije. Zanimljivo je i kako je formirao cene svojih dela kada je izlagao u San Francisku – tako što bi udvostručio broj svojih godina, a zatim na tu cifru dodao tri nule.
Otpor američkoj estetskoj dominaciji
Polkeova umetnost, zajedno sa stvaralaštvom Gerharda Rihtera, Anselm Kifera, Georga Bazelic, Jorga Imendorfa… označila je 80-ih godina 20. veka povratak nemačkog slikarstva na svetsku scenu. Njegov kapitalistički realizam, stilskog pravca koji referira na socijalistički realizam, Polkeove slike iz 60-ih rađene su u maniru pop-arta. „Polke se i svrstava u pripadnike tog pravca s tim što njegove slike imaju istovremeno kritiku istočnog i zapadnog morala. Poseban je bio njegov odnos prema konzumerizmu, prema pop kulturi i američkoj estetičkoj dominaciji. To je nešto s čim Polke permanentno polemiše, što se vidi u njegovim ranim slikama kao što je ‘Moderna umetnost’“, napominje Svetlana Mitić.
Od šegrta do zvezde
Zigmar Polke, jedan od najznačajnijih nemačkih predstavnika evropskog pop-arta i suosnivač pokreta kapitalistički realizam, rođen je u Donjoj Šleziji 1941. godine. Na državnoj Akademiji u Diseldorfu, između ostalih, predavao mu je i Jozef Bojs. Godinu dana pre nego će postati student, Polke je radio kao šegrt u fabrici stakla jer ga je interesovao ovaj materijal. Sa Gerhardom Rihterom i Konradom Ligom 1963. osniva stilski pravac kapitalistički realizam. Prvi put je samostalno nastupio 1966. u Galeriji Rene Bloka, posle čega počinje njegov prodor na evropsku umetničku scenu. Tokom života je dobio brojna prestižna priznanja i titule, a 1986. je postao vlasnik Zlatnog lava za životno delo na Bijenalu u Veneciji. Umro je 2010. u Kelnu.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
