Utvarno detinjstvo

Marjanovićevi radovi, kako Vučinić zapaža, nesumnjivo asociraju na medij fotografije i filma – „na prvi pogled, prepoznajemo u njima težnju za fotografskom objektivnošću, kao i rediteljsku pasiju za „otiskivanjem“ minulog vremena.” Ali ne kao njegovo puko reprodukovanje, niti sirovi dokument, već nešto sasvim drugo. „Ako film nije dokument, onda je san, kaže Bergman u jednom fragmentu posvećenom delu Tarkovskog”, podseća Vučinić. U tom smislu Marjanovićevi crteži ugljenom otkrivaju, kako kaže, „neobičnu analogiju sa unutarnjim pejzažima snolikih filmskih autora kakvi su Bergman, Tarkovski, Sokurov, Hideo Nakata ili Mihael Haneke… I na njima, baš kao i u delima navedenih sineasta, ona prava drama egzistencije prikazana je u fluidnim predelima slutnje i teskobe, potisnutog i podsvesnog, snoviđenja i reminiscencije”.

Kako je lajt motiv Marjanovićevih crteža sveprisutna figura deteta i tema detinjstva na njima, Vučinić podseća da su ovi prizori „uvek propušteni kroz prizmu nečijeg sećanja, često i kroz senovitost potisnutih fantazama, strepnji i frustracija. Šta se nekada zbivalo, kada je svet bio tako veliki, a mi tako mali, nikada nećemo pouzdano doznati, jer zbilja je uvek deformisana senkama naših utvara. Te utvare iz davne prošlosti nužno preoblikuju i početnu inspiraciju prizora Saše Marjanovića. Prvobitni utisak težnje ka „fotografskoj objektivnosti“ postepeno zamenjuje suštinsko pitanje njegovog rada – pitanje senovitog, utvarnog, fantazmatskog lika detinjstva.”

Tu su takođe i veze sa aktuelnom tehnologijom estetikom 3D animacije na osnovu kojih se da posebno razmatrati Marjanovićev dosadašnji opus. „Naročito Marjanovićevi crteži nose u sebi neku ekspresivnost veoma srodnu fakturi i atmosferi film-noara, ili neo-noara (u rasponu od Hičkoka pa do braće Koen). Stiče se fatalistički utisak, kao da je u sam trenutak izbora, u momenat egzistencijalne odluke, već upisano nešto zlokobno i uznemirujuće. nagone nas da jasnije sagledamo preteću utvaru odraslog koja se, pod pritiskom društva i sistema, nadnela nad svetom detinjstva”, ukazuje Vučinić.

Izložba Saše Marjanovića biće otvorena do 13. februara, a tekst za njen katalog potpisuje Irena Marjanović Cvetković. Ona takođe kaže da „u filozofskom prikazu prirode igre i vremena, Marjanovićevi crteži nude napetost – večnost i konačnost koje se susreću u portretu deteta, i suptilnost i surovost obrta odrastanja, (ne)svest o varljivoj prirodi slobode i promenama u biti sopstva – čime nemilosrdno ogoljavaju ljudsku prirodu.“