Zagreb se više oslanja na zapadno poimanje kulturnog života nego mi

                       P { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; widows: 2; orphans: 2; }P.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }P.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }P.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; } – Beogradska i zagrebačka „Travijata“ se razlikuju. Zagrebačka produkcija smeštena je u današnje vreme – pušim prave cigarete, pijem viski, obučena sam moderno, imam samolepljive čarape, u negližeu sam. To je dosta slobodna režija i jako je zanimljivo čitanje libreta Frančeska Pjave, zasnovanom na romanu Aleksandra Dime sina, koje je doneo reditelj Janoš Kica. Kod njega u poslednjem činu Violeta umire sama, jer on smatra da je današnji suštinski čovekov problem usamljenost – sve je otuđeno, ljudi su se udaljili jedni od drugih, a naročito kad nemaju novac, nisu potrebni nikome. Violeta umire sama, bez igde ikoga, čak su je i služavka i doktor napustili, za koje je mislila da to nikad neće učiniti. Napustio ju je i Alfredo, slab tatin sin. Režija u Beogradu je drugačija – ovde ima Alfredovog pokajanja, očaja, njegovog suprotstavljanja ocu…, kaže Sanja Kerkez, koja u razgovoru za Danas govori o zagrebačkom iskustvu, odnosu prema operi i kulturi.

*Kako je došlo do Vašeg gostovanja u zagrebačkom HNK?

– Kad mi je 24. avgusta 2015. zazvonio telefon, na vezi je bio maestro Nikša Bareza, koji je čuo moj snimak iz „Travijate“. Rekao mi je da me čeka na probi. Bila sam veoma srećna, zato što je maestro Barezo definitivno najveći živi dirigent na ovim područjima i u svetskim okvirima – godinama je dirigovao u milanskoj Skali, Gracu, Boljšoj teatru, Kovengardenu, Berlinu… Zadovoljna što je baš mene izabrao, jer to mnogo znači za umetnikovo samopouzdanje.

*Kakva su Vam zagrebačka iskustva?

– U Zagrebu sam dočekana izuzetno, svi članovi ansambla divno su me prihvatili. Radili smo dugo, mesec dana dugotrajnih muzičkih i režijskih proba. Ja sam kao jedina Travijata u podeli imala dosta posla. Iako sebe smatram disciplinovanom osobom, zbilja sam puno naučila o disciplini, jer nikad nisam videla takvu vrstu posvećenosti kao kod maestra Bareze. To se odnosi i na poštovanja partiture – on smatra da je svaka partitura kompozitorov testament u kome ne smemo i nemamo pravo niti jednu tačku da promenimo. Mi samo možemo da interpretiramo ono što je on napisao, da to prođe kroz naš unutrašnji habitus i bude specijalno i drugačije od drugih, ali samo u okvirima notnih materijala, koji su neprikosnoveni. To je samodisciplina učenja i sasvim drugačiji pogled na partituru od onog koji sam ja dosad imala. Kod maestra Bareze sve se radi integralno i u originalu, što takođe spada u poštovanje kompozitorovog testamenta. Na probama nema razgovora. Priče su za bife i u tome se pozorišni ljudi ne razlikuju – to je lepota pozorišnog života, ali na sceni i oko nje mora biti tišina, red, rad i disciplina… Ja sam dala sve od sebe da ulogu uradim kako je to maestro tražio, a fenomenalni reditelj Janiš Kica zamislio. Imali smo ovacije na premijeri i da taj veliki uspeh kod publike dosad smo ponovili sedam puta. „Travijata“ je toliko atraktivan naslov, a u HNK nije izvođena 10 godina, pa se publika zaželela ove opere. Ova predstava je koprodukcija riječkog i zagrebačkog HNK. Malo sam strepela od zagrebačke kritike, za koju se zna da je dosta edukovana i da nema strah da i neafirmativno piše o umetniku bio on poznat ili ne. Kritika je ovu predstavu, a i meni ocenila u superlativima.

*Postoji li razlika između beogradske i zagrebačke publike, koja je i u bivšoj zajedničkoj državi smatrana za strogu i probirljivu kada je reč o klasičnoj muzici?

– Kad pevam, uopšte ne mislim da li je to ova ili ona publika. Ja sam u liku i želim da svima koji su došli dam sve najbolje od sebe. Ali, zagrebačka publika svakako jeste probirljivija. Oni imaju ogroman repertoar – samo ove sezone imaju pet premijera, dosta se ulaže u Operu, tako da je drugačije nego kod nas i tu nema poređenja. Generalno, oni imaju veću ljubav prema operi nego mi. U njihovom društvu je prestiž i potreba ići na operske predstave. Kod nas je to mali broj ljudi, kad sam u gledalištu, viđam istu publiku.

*U Zagrebu ste gostovali pre JDP-a i najavljene saradnje HRT i RTS na seriji o Tinu Ujeviću. Kako vidite taj trend otopljavanja i obnove umetničkih i kulturnih veza između Beograda i Zagreba?

– Umetnost je nešto što zbližava ljude, a ja se bavim umetnošću koja ima univerzalan jezik. U umetničkom operskom svetu kad jedna kuća ima potrebu za nekim pevačem, prirodno je da ga prvo potraži u okruženju, pa onda dalje. Sticaj okolnosti je da sam se pojavila kad je maestro Bareza tražio pevačicu za „Travijatu“. Nosim najlepša iskustva iz Zagreba, gde sam upoznala kvalitetne ljude i umetnike, stekla divne prijatelje.

*Koliko se u Zagrebu posvećuje pažnje vaspitavanju mlade operske publike. Trenutno je na repertoaru HNK hit predstava za decu „Veštica Hilari ide u operu“?

– Oni su više oslonjeni na zapadne tradicije i zapadno poimanje kulturnog života nego mi. Više vode računa upravo o edukovanju mladih kroz takve predstave. Ja nisam sklona razmišljanju da će se mladi ljudi edukovati tako što ćemo praviti dečije koncerte. Govorim o našoj kući. Postoje pozorišta kao što je Pozorištance „Puž“, „Boško Buha“.., gde možemo naći takve vrste sadržaja, a mladi ljudi i deca ovde treba da se edukuju kroz lagane operske naslove, a ne kroz „Zakleo se bumbar u cvet i u med“. Ovo je, ipak, ozbiljan hram kulture, mi moramo poštovati tradiciju ove kuće, moramo se klanjati senima koje su hodale ovde toliko godina i umetnicima koji su dali sve najbolje od sebe. Zar smo mi ti koji ćemo to sve prebrisati.

Aida, Kalman…

Sanja Kerkez će tokom februara u NP pevati i naslovnu ulogu u „Aidi“, u kojoj je debitovala pre dve godine. „Aidu nisam puno pevala i vrlo mi je izazovna – kroz predstave uloga sazreva i ja želim da je, kao i svaki lik koji pevam, stalno usavršavam i da svaka moja Aida, Travijata… bude sve bolja“, kaže sagovornica Danasa koja planira da 1. oktobra otvori sledeću sezonu u Centru Sava koncertom koji će biti posvećen mađarskom kompozitoru Imreu Kalmanu. Ona tvrdi da će biti „jako zanimljiv i dosad neviđen“ muzički događaj. Što se tiče nastavka saradnje i novim produkcijama u zagrebačkom HNK, Sanja Kerkez kaže da je još u pregovorima.

Stranački angažman i estrada

*Vi ste 2013. ušli u SNS. Da li je i zbog čega umetnicima sa ozbiljnom karijerom potreban politički i stranački angažman?

– Mi godinama po pozorištu – bifeu i kuloarima pričamo o vlastitim nezadovoljstvima položajem, načinom na koji država tretira naš status… Ja sam ušla u partiju misleći: „Dosta priče, da pokušam nešto da uradim“. To je moja pobuda za ulazak u partiju. Osim što sam član Upravnog odbora Pozorišta „Pinokio“, gde sarađujem sa divnim ljudima i upravnikom Igorom Bojovićem, koji je vrhunski umetnik, nisam dobila nikakvu drugu ponudu od partije. Ja naravno tu ne tražim grešku u sebi – ušla sam čistog srca sa željom da svoje iskustvo, znanje i karijeru, svojom biografijom doprinesem kulturnom životu svoje zemlje.

*Kako se osećate kada je proizvod kulturne politike stranke na vlasti, čiji ste član, između ostalog, i nastup Marija Šerifović u NP?

– Nisam ni pri jednoj instituciji, niti sam član nekakvog odbora da bih mogla da utičem na to. Da jesam, svakako bih uticala. Ja sam potpuno slobodnog razmišljanja u smislu spajanja opere i pop muzike. Danas se to radi. I Pavaroti je to radio sa Erosom Ramacotijem, ali nikako u milanskoj Skali. Ja sam za to da na daskama NP, nacionalnog teatra, moraju da se izvode isključivo dela koja pripadaju ovom tipu repertoarskog pozorišta, kao što je naše, a za sve druge sadržaje postoji Kombank arena, Centar Sava, Dom sindikata.. Zar je malo sala?