Zavladala jezička nekultura

 Nema više jezičke kulture! Zavladala je jezička nekultura. Mladi su nam funkcionalno nepismeni. S teškoćom slažu reči u rečenice, a fond reči sve im je oskudniji. Koriste se poštapalicama, sitnim psovkama kojima zamenjuju rečitost, stranim rečima i skraćenicama, rukama i gestovima. Na promocijama svojih knjiga govorim deci da moraju više da čitaju jer čitanje širi vidike, bogati rečnik, poboljšava izražavanje i donosi nova znanja, a poznato je da informacije i znanje donose moć – kaže u razgovoru za Danas Violeta Babić, urednik i direktor lektorskog odeljena u Kreativnom centru, koji je nedavno obavio njenu knjigu „“365 jezičkih crtica – za sve one koji žele da govore i pišu pravilno“ sa ilustracijama Dušana Pavlića.

Šta Vas je navelo da se posle višegodišnjeg bavljenja ženskim i muškim pitanjima odrastanja i problemima drugih životnih doba vratite jeziku?

– Diplomirala sam na Grupi za srpski jezik i jugoslovenske književnosti Filološkog fakulteta u Beogradu i oduvek su mi jezici, pisanje i čitanje bili glavna preokupacija. Pravilnom govoru zapravo se nisam ni vraćala. Svih ovih godina koje su bile posvećene pisanju knjiga jezik je bio u prvom planu. Tome svedoči i moja prva knjiga „Moj prvi slikovni rečnik srpskog jezika“, koja je namenjena predškolcima. Uz to, stalno sam pratila dešavanja u standardnom srpskom jeziku, normativnoj lingvistici i pravopisu. Gledala sam televiziju, slušala radio i primećivala brojne greške u govoru voditelja. Čitala sam novine i časopise i ljutila se na novinare koji pišu, a ne proveravaju da li je to što je napisano tačno. Osluškivala sam u prolazu razgovore komšija, saputnika u gradskom prevozu, žena u prodavnicama i zapanjile su me bezbrojne raznovrsne jezičke greške. Tada mi je palo na pamet da bi nešto trebalo uraditi da se takvo stanje promeni ili bar da se razdrma učmalo neznanje. Pomislila sam da bih mogla iskoristiti svoje dugogodišnje profesorsko i lektorsko iskustvo i napisati knjigu koja bi mogla biti od koristi svima. Iznenađena sam velikim brojem zainteresovanih za ovu knjigu i čini mi se da narod ipak želi da govori i piše pravilno, samo ne zna kako.

Iz Vaše knjige dalo bi se zaključiti da je gramatika srpskog jezika postala strana i onima kojima je to maternji jezik. Zbog čega je to tako?

– Već sam kazala da se sve manje čita, a i piše. Nekada smo bar pisali pisma; sada više ni to ne radimo. Gramatika se uči samo u osnovnoj školi i ko je tada ne nauči kako treba, neće je nikada ni znati. Danas se mnoga deca hvale kako ne čitaju ni lektiru, a kamoli nešto drugo. Više vole ekrane mobilnih telefona i ostale ekrane, nego stotine stranica između korica knjiga. Popularne su isključivo kratke forme. Zato sam i rešila da crticom – proznim oblikom koji karakteriše sažetost – pomognem svima koji žele da obnove znanje iz gramatike i pravopisa. U eri interneta i opšte brzine jedino kratke forme mogu biti zanimljive i prihvaćene. Svoje jezičke crtice, duhovite pričice o nekom jezičkom problemu, bilo pravopisnom, bilo gramatičkom, pišem skoro dve godine svakoga jutra i postavljam ih na svoj profil na Fejsbuku, a odnedavno i na svojoj strani Violeta Babić – pisac. Dosad sam napisala više od 700 crtica, u ovoj knjizi ima ih 365, za svaki dan u godini po jedna i neki prijatelji s Fejsbuka mi pišu kako svakog jutra jedva čekaju novu crticu da je uz kafu pročitaju, nauče nešto i krenu u nov dan.

Kako ocenjujete „jezičko“ stanje u medijima, koji su veoma zastupljeni u Vašoj knjizi i u kojoj meri oni snose odgovornost za nepravilan govor i pisanje?

– Mediji treba da imaju prosvetiteljsku misiju. Mislim da su oni koji rade u novinama, radio i televizijskim kućama dužni da povedu više računa o načinu izražavanja, o govoru i pisanju jer imaju ogroman uticaj na javnost. Postoji gramatika, postoji i važeći pravopis – to su zakoni koji se moraju poštovati i primenjivati. U svakoj medijskoj kući, naročito na televiziji, za jezik treba da budu zadužene stručne osobe. Novinari i urednici ne bi smeli da ispravljaju lektore, a voditelji nikako ne bi mogli da izađu pred kameru, ako imaju govornu manu, ako ne govore književnim jezikom i ako nisu sigurni u svoj akcenat. Institut za srpski jezik i katedra za srpski jezik Filološkog fakulteta uvek su tu za konsultacije u vezi s nedoumicama. Zašto se niko ne seti da pozove telefonom stručnjake i naučnike i da odmah, iz prve ruke, za nekoliko minuta dobije odgovor na pitanje kako se šta kaže i kako se nešto pravilno piše? Zašto su reklame na bilbordima prepune grešaka? Možda zato što svi misle da znaju svoj jezik pošto im je maternji, pa što bi ikoga pitali! Tako se govori u njihovom kraju, zar ne? Mora da je onda i pravilno…

Šta mislite o poplavi tuđica, promeni strukture rečenice, upotrebi pasivne konstrukcije i srpskom „novogovoru“ u kojem se radi rodne ravnopravnosti pojavljaju neverovatne kovanice i izrazi?

– Stranih reči oduvek je bilo u jeziku i mora ih biti. Uopšte nisam protiv stranih reči. Nekada su nam dolazile iz turskog jezika, onda iz francuskog, pa iz nemačkog. Sada nam stižu iz engleskog jer je engleski – jezik kojim govori ceo svet. Nismo ni svesni da se često ne bismo mogli ni sporazumevati bez stranih reči i da su mnoge naše reči – u stvari strane. O tome sam napisala nekoliko crtica, ali i o novim pokondirenim tikvicama i o svemu što je danas „IN“, o rečima koje pune novine i zbog kojih više ne kupujem ženske časopise: „must have“ je imati nove aksesoare koje nose i celebrity osobe. Brinućemo o večernjem hair look-u i zato ćemo preuzeti novu beauty aplikaciju. Ali… zar ovo već nije too much informacija?! Moram reći da nisam ni za ginekologinje, a ni za psihološkinje. Smatram da je naziv zanimanja koji je dosad lepo stajao u muškom rodu sasvim dovoljan da označi zanimanje i žene i muškarca. Mislim da ćemo svakako znati da je biolog Svetlana Stanojević žena, iako joj pored imena ne piše da je biološkinja, već biolog. Bolje bi bilo da počnemo da oslovljavamo žene s „gospođa ta i ta, biolog“ nego što na silu i nepotrebno „tražimo pravdu“. Potpisujem se inače kao lektor i urednik u „Kreativnom centru“ i pisac, ne piskinja, mada postoje i lektorke, urednice i spisateljice, reči koje uopšte ne krše tvorbena pravila, dok ih psihološkinje, na primer, krše.

Devojčice u arapskom svetu

Violeta Babić rođena je u Beogradu, gde je završila Filološki fakultet Beogradskog univerziteta. Dvadeset pet godina radila je u Institutu za srpski jezik na izradi Rečnika srpskohrvatskog književnog i narodnog jezika. U Kreativnom centru zaposlena je kao lektor i urednik pojedinih izdanja. Autor je knjiga „Moj prvi slikovni rečnik srpskog jezika“, „Knjiga za svaku devojčicu“, „Beležnica za svaku devojčicu“, „Knjiga za svakog dečaka“, „Beležnica za svakog dečaka“, „Knjiga za devojke i njihove momke“, „Menopauza – Knjiga za svaku ženu“. „Knjiga za devojčice“ prevedena je na više od 15 jezika. Bahrein je otkupio prava za ovu knjigu za ceo arapski svet, a Kolumbija za špansko govorno područje u Južnoj i Severnoj Americi.

Društvene mreže pogubne za pravopis

lGde treba tražiti uzroke porastu nepismenosti – u školstvu, uticaju medija, pomenutom odumiranju kulture čitanja knjiga, nedostatku vremena i brzini kojom živimo, dominaciji elektronske tehnologije?

– Uzroci porasta nepismenosti leže u svemu navedenom. Već sam govorila o značaju medija. Društvene mreže pogubne su za pravopisna pravila. Reči se skraćuju, menjaju, sve se piše malim slovima, bez tačaka i zapeta, nema više latiničkih slova č, ć, š, đ, dž, ž, u srpsku azbuku i abecedu dodaju se x, ch, q, sh, w, y, a umesto srpskog mnogo je privlačnije pisati na engleskom, makar i iskvarenom. U školski sistem mogle bi da se uvedu novine. Možda gramatika kao poseban predmet u srednjim školama.