Život na ledu u pet tomova

–            „Život na ledu“ su dnevnici polemičke intonacije i pisani su u formi ogleda, eseja, intervjua i komentara. Njihovu osnovu predstavlja otvorena i kritička autorova misao koja je usredsređena na ključna pitanja društvenog, političkog i kulturnog života u Jugoslaviji od kraja Drugog svetskog rata do osamdesetih godina XX veka. Pekićevi dnevnički zapisi su jedna vrsta sokratskog dijaloga, često i sa piscima koji su takođe ostavili trag ne samo u književnosti, nego i u društvenom životu pomenutog razdoblja. Većina materijala je prikupljena sa preko sto magnetofonskih traka, koje je iza sebe ostavio Borislav Pekić.

            Književni kritičar Srđan Vučinić smatra da veliki kvalitet knjige leži u tome što kad jednom počnete da je čitate, ne možete a da joj ne posvetite potpunu pažnju, kao i da postoji još samo jedan dnevnik u novijoj srpskoj književnosti koji se može porediti sa Pekićevim.

            „Ovo je delo koje opasno preti da vas kao vrtlog potpuno usisa u sebe i kome morate u potpunosti da se predate. Takođe, ovo je jedna od onih knjiga koja se može čitati na nekoliko načina. Možete je čitati linearno, kao pripovest života Borislava Pekića. Možete enciklopedijski, ali i kao priručnik o temama kojima se Pekić bavio“, objašnjava Vučinić, a zatim navodi da „jedini dnevnik iz poslednjih nekoliko decenija koji ima ovu vrstu obima i magnetizma u sebi jeste dnevnik reditelja Živojina Pavlovića, koji je izašao pre petnaestak godina. Međutim, interesantno je kako su njih dvojica zapravo pravi antipodi umetnosti. Sa jedne strane imate Pavlovića, koji je umetnik empirije i estetike ružnog, a nasuprot tome Pekića, umetnika forme i duha“.

            Književnik Vladimir Kecmanović govoreći o Pekiću, kao i stanju u našem društvu, rekao je između ostalog i ovo:

            „Srpski narod, za čije se demokratsko pravo Pekić borio i za koje je robijao, otkako mu je to pravo barem na papiru vraćeno gotovo da nije propustio priliku da ga iskoristi na najpogrešniji način. Strašnije od totalitarizma međutim jeste odsustvo zdrave nove ideje u koju bi mase mogle da poveruju. A odsustvo vere vodi do beznađa u kojem današnji misleći ljudi, nesposobni da se zadovolje rijaliti programima i virtuelnim životom koji im se nudi kao jedina alternativa stvarnosti u kojoj nemaju šta da traže, tavore kao u duhovnim katakombama“, pesimistički i slikovito objašnjava Kecmanović. Takođe se osvrće na naslov ove zbirke dnevnika, a u njoj vidi i svojevrsnu nadu: „Ako je život Borislava Pekića bio život na ledu, život koji živimo u trenutku u kojem njegovi dnevnici izlaze na svetlost dana jeste život pod ledom. U takvim uslovima nam ne preostaje ništa do da svedočanstvo o jednom dostojanstvenom životu čitamo, ne bismo li u njemu pronašli nadu da ćemo uz pomoć truda i čuda, uspeti da duhom probijemo tu ledenu skramu iznad svojih glava i ponovo ugledamo nebo“.

            Knjige dnevnika „Život na ledu“ govore o dva perioda u životu Borislava Pekića, o godinama u otadžbini do 1971. i o periodu provedenom u Londonu od te godine. Na tih više od 3.000 strana ispisane su skoro četiri decenije Pekićevog života. Sam pisac je jednom prilikom izjavio da smisao dnevnika ne vidi u „pukom odražavanju onoga što se dogodilo tog i tog dana“, već je za njega dnevnik „produžavanje egzistencije“.