Iran (6): Grad na surovom tlu

Persijanci su Jazd podigli na surovom tlu po kojem sunce nemilosrdno prži, i gde nema pomena o kiši ili izvoru. Ali, nečiji genijalni um smislio je da putem kaptaže, vodu sa daleke planine Šir Kuh, podzemnim sistemom kanala (kanata – kako ih oni nazivaju) dovedu u grad. I baš kao da vode u gradu Jazdu, ima u izobilju, već na ulasku nas dočekuju parkovi i bezbrojne fontane sa razigranim mlazevima i bisernim kapljicama. Posebnu pažnju mi privlači staro jezgro. Sagrađeno je u orijentalnom stilu sa nizom kuća od blata. Duž niskih zidova bez prozora, uvis se uzdižu kule vetrova. Prvi put ih vidim. Jedinstveni i visoki, slični dimnjaku sa uzanim otvorima, napravljeni su da bi kroz njih neprestano strujao vazduh kroz unutrašnje prostorije. Popularno ih zovu srednjovekovni „klima-uređaj“.

Polumračni i zasenčani prolazi vode do spleta uzanih uličica sa kapijama drvenim i dobro obezbeđenim da se privatnost iza nje ne može ni naslutiti. Na tim, jednostavno napravljenim, metalnim „čuvarima kućne intime“, uočavam samo zveki – posebna priča: ima ih dve vrste, ako je zvekir na levoj strane, on je ženski. Običan, jeftin. Sa desne strane je – muški ali, on je napravljen od mesinga i graviran; po zvuku zvekira oni, iza kapije, znaju kom polu pripada gost – i, da li će mu kapiju otvoriti domaćin ili domaćica!

Konačno stižemo u zoroastrički Hram Vatre. U Jazdu živi oko 12.000 sledbenika ove stare persijske vere. Osnovana je u 7. veku pre n. e. za vreme dinastije Sasanida, a osnivač Zoroastar imao je tri pravila: čini, misli, i radi – dobro! I pored toplog pustinjskog vazduha u kući-hramu je naložena vatra koja gori neprestano od 5. veka i uvek je neko zadužen za njeno održavanje. Persijanci su obožavali vatru i smatrali je izvorom svetlosti i spasom u hladnim pustinjskim noćima.

Asfaltna traka vijuga kroz uskovitlanu pustinjsku prašinu, prolazeći između brda, dolina i visokih planinskih prevoja. Na kamenitoj visoravni ugledasmo prvo jedan, pa dva šatora. U njima žive nomadi.

Čim smo izašli iz autobusa bosonoga deca trčala su nam u susret. Bucmasta i nasmejana, gledala su radoznalo. Iza njih je stajala vitka crnokosa žena odevena u plamen-crvenu haljinu. Prišla joj je druga u zelenoj, pa treća u dugačkoj suknji sa cvetnim dezenom. Beba u njenom naručju ima kapicu sa zlatnim nitima. Ispod jedne od nadstrešnica vidim drveni krevet prekriven ovčijim krznom. Suprotno njoj je šator sa decom različitog uzrasta. U sredini čuči čovek. „Učionica“ i učitelj – koji je obično jedan od nomada. Osnovnu školu završava u gradu, potom se vraća i opismenjava decu. Šah, Reza Pahlavi, naročito se brinuo o njima. Povremeno im je slao lekara koji je određeni period vremena provodo sa njima, pregledao ih i lečio. Nomadi ne glasaju. Slobodni duhom i telom, imaju – samo svoje zakone.

Grad Isfahan, nekadašnja iranska prestonica, jeste tirkiz što blista u plodnoj dolini velike iranske pustinje. U njemu su negovani travnjaci, otmeni minareti i reka Zajande, sa drevnim i jedinstvenim mostovima. I mada grad stremi ka modernom, kroz njega neprestano prodire senka starog, orijentalnog.