Žena koja plače

P { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; widows: 2; orphans: 2; }P.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }P.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }P.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; }

Dok sam se spuštao niz padinu, primetio sam da se neko nalazi na mostu, oslonjen na ogradu, ali tek kada sam se približio, opazio sam da ispred mene stoji uplakana žena. Uz grleni uzdah, nadlanicom je obrisala suzu sa obraza. Onda se, nepomična, zagledala u daljinu. Moja prva misao zatražila je da joj smesta pomognem, ali druga se upitala kako da to učinim. Nikakva joj opasnost ne preti, bar ne vidljiva opasnost. Ako bih joj se obratio, šta bih rekao? Zar da je pitam zbog čega plače? I šta bi ona odgovorila meni, nepoznatom čoveku, koji govori engleski i nosi u ruci dva duga svitka? Zar bi mi se poverila? Ili bi me možda iznenađeno i prekorno pogledala?

Većina Norvežana – zapravo, većina od onih nekoliko desetina Norvežana koje sam do tada bio upoznao – jesu prijatni, pouzdani, ljubazni ljudi, ali istovremeno suzdržani, bar u prvo vreme. Da li to važi i za nju? Ova nacionalna uopštavanja – čak i pod pretpostavkom da upoznam mnogo više Norvežana, a da moji utisci ostanu isti – ne govore ništa o ovoj osobi, o ženi koja stoji pored ograde mosta, udaljena desetak metara od mene, i plače.

Približavao sam se. U vidokrugu nije bilo nikoga osim nas, ništa nisam čuo izuzev udaljenog cvrkuta, i zato se osetih izdvojenim, odgovornim za nju. Ako nam se pogledi dodirnu, biću zarobljen.

Ona ničim nije pokazala da me je spazila. Grešim li kada mislim da nijednog trenutka nije pogledala k meni? Možda me je, ipak, videla, još dok sam se spuštao niz padinu, i sada se pita šta ću učiniti. Ako prođem, hoće li pomisliti da sam neosetljiv? Ako priđem, hoće li pomisliti da sam nametljiv?

Šta bi ona uradila na mom mestu? Da li bi zastala zbog mene? Da li bih ja želeo da neki neznanac zastane u takvim trenucima? Verovatno ne bih, ali to ne znači da sada mogu tek tako da prođem kao da se ništa ne dešava.

Samo me je nekoliko koraka delilo od mosta. Možda će joj biti neprijatno što je nepoznat čovek primetio njene suze, pomislih, te pogledah u stranu, kao da nešto osmatram u šumi.

Verovatno je moja obazrivost preterana, a ova nedoumica nevažna, objašnjavao sam sebi, pošto ona ne vidi ništa osim svog bola, te ću biti samo silueta koja promiče obodom njenog rastresenog pogleda.

Odlomak iz knjige „Svetlost na vodi“, izdavač: Arhipelag