Žena na mostu

P { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; widows: 2; orphans: 2; }P.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }P.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }P.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; }

Pošto moje pamćenje ne vidi ni Damjana, pitam se zašto sam otišao do bolnice tog dana. Nikoga nisam morao da posetim, srećom, a sigurno mi ništa nije bilo usput, jer se Nacionalna bolnica, ili Rikshospital, nalazi na obodu Osla. Iako nikada dotad nisam kročio u nju, bolnicu sam često viđao, trospratnu smeđu zgradu s kulom. Kao poslednja stanica linije broj osamnaest, Nacionalna bolnica je bila redovna postaja Damjanovih i mojih tramvajskih ekspedicija. Izlazili smo pod izduženu nadstrešnicu i protezali noge čekajući da vozač promeni natpis, da umesto Rikshospitalet istakne LJabru, ime stanice „na drugom kraju duge“, kako ju je nazvao Damjan. Da bismo dodatno istražili kraj, jednom smo se spustili niz travnatu padinu, prešli preko drvenog mosta – malog, ali ipak preozbiljnog za potočić koji bi čovek mogao i da prekorači – i ušli u veliku šumu. Kao što smo tokom prvih nedelja naših lutanja pratili šine kad god izađemo iz tramvaja, poput mrvica hleba, tako smo sada predostrožno vijugali zajedno s potočićem, koji je žuborio niz blagi nagib šume. Kroz grmlje smo nazirali krovove kuća na drugoj obali i slušali nerazgovetne glasove. Zastali smo kod automobilske gume vezane konopcem za granu; dok se Damjan ljuljao – naizmenično tonući u senku i izranjajući na svetlost – zamišljali smo kako to izgleda kada živiš pored potoka, pa smo zaboravili da je sigurno već nekoliko tramvaja krenulo put LJabrua.

Tog dana sam bio sâm. Zbog čega sam onda otišao čak do bolnice? Tada su naše tramvajske ekspedicije već bile okončane; delimično smo upoznali Oslo, pa smo, ohrabreni, prešli na autobuse, a oni su nas odveli u nepoznate krajeve grada. Takođe, pošto su brodići deo gradskog prevoza, prokrstarili smo fjord Oslo i posetili nekoliko ostrva. Zbog svih tih utisaka, danas mi se mnogobrojni odlasci do Rikshospitala mešaju i spajaju u sećanju, pa zato ne uspevam da ubedim sebe da sam tog jutra posetio našeg poznanika, mikrobiologa, koji je radio u institutu pri bolnici. Razgovarali smo, dao mi je dva velika postera za Damjanovu školu, a onda odjurio na sastanak, dok sam se ja uputio k tramvajskoj stanici.

Odlomak iz knjige „Svetlost na vodi“, izdavač: Arhipelag