Australija: Buš, depresija i svetinje

Buš,  to su tri boje: crvena, zelena, i plava. Te tri boje zemlje, trave i neba – neverovatni tonovi sa fantastičnim nijansama, biće sve vreme naši pratioci. Zamišljala sam ga drugačije; ali, ni traga od suvih vlati trave, žege, raspukle zemlje… Sve je vlažno, sočno i zeleno… Nedaleko, na razrovanoj zemlji, ugledah mravinjak veličine dlana. Na njegovoj isitnjenoj sredini je neobičan cvet – bele latice iskrzanih ivica. Odkud baš na tom mestu, pomišljam u iskušenju da ga uzberem i pomirišem. Ali ne smem, tu su rendžeri. Kad ga ponovo pogledah – to nije cvet, već živo biće! Skupljajući svoje “latice” u “pupoljak”, TO – ubrzo nestade u izmrvljenoj zemlji. Crveni centar (nazvan po boji zemlje) neobičan, interesantan i osoben deo Australije – predstavlja depresiju zemljine površine pošto se nalazi ispod nivoa mora ( čak do 100 metara). Cela oblast leži na ogromnoj površini slane vode. Pored divlje lepote na njemu se nalaze i dve najveće svetinje ovog kontinenta – obe aboridžinske; prva je Kata Kjuta, druga Uluru. “Društvo će nam praviti i mis Linet, rendžer. Ona će sve vreme čuvati park – i nas!”, objasniše. Mis Linet je bila i previše odgovorna –  i ispuštala nas je iz vida samo kad smo se fotografisali sa njom. Ta naša “senka bez hlada“ budno je motrila svaki naš korak neprestano ukazujući šta i gde se sme slikati, snimati, zadržavati. Kata Kjuta, u prevodu znači Glave džinova – jedna je od svetinja australijskih domorodaca. Na beskrajnoj ravni, i sivoj pozadini neba, baš kao da je neko odnekud doneo i brižljivo poređao –  36 gromadnih stena.  ”Aboridžini ih nazivaju Kata Kjuta, a  Australijanci – Olgine planine. Davne 1872 godine, engleski biolog i istraživač Džael, sa ekspedicijom je  prvi došao u ove krajeve. Put je bio dalek, naporan i neizvestan. Finansijer ovog velikog poduhvata je bio nemački bogataš i botaničar Erih fon Miler. Kad je Džael otkrio do tada nepristupačnu i nepoznatu Crvenu oblast, i naišao na neobične gromade,  pomislio je da ih nazove po Nemcu, tvorcu celog poduhvata. No, ovaj se zahvalio rečima: “Veća čast je da  takva planinska formacija nosi ime naše nemačke kraljice Olge!”
“Posle ovoga ništa više ne moram da vidim!”, kažem zadivljena susretom sa Uluru, najvećim monolitom na svetu. “Gorela” je žarom plameno-narandžastog sjaja bacajući u zasenak nebo boje indiga. Nekoliko kilometara dugačkom, uzanom stazom krećemo u obilazak svetinje – čežnje svetskih putnika.
Hodamo stazom koji se gubi iza drveta suvih grana. U pozadini jasno plavog neba ugledasmo “osmeh” Uluru. Brdo se toliko “smeje” da mu se vide svi zubi, čak i dno nepca. Približavamo se niskoj steni. Ispred nje je smaragdno-zeleno jezerce! “Svaki izvor vode je dom zmije!”, kaže Nil. “U Crvenoj oblasti žive najžešće otrovnice sveta! Mada su Aboridžini zmije smatrali svetim, zamolio bih vas da se ne krećete mimo staza!” Gotovo mehanički slušam Nilov glas. U veličanstvenoj lepoti koja nas okružuje osećaj straha u potpunosti je zamenjen  osećanjem – divljenja! Prolazimo pored masiva “Gole glave” – njegove uzdužne brazde zaobljenih ivica na pojedinim mestima podsećaju na žensko telo. Po okruglom vrhu, kao mravi, kreću se ljudske prilike. “Previše rizično!”, kaže Linet. “Mada je stena visoka samo 348 metara dolazak do vrha može biti fatalan, posebno za sredovečne ljude koji najradije idu gore. Da se čovek popne i siđe, potrebno je oko dva sata. I pored toga što taj poduhvat deluje bezazleno, dešava se da stariji turisti od napora i vrućine dobiju srčani napad. Pogled odozgo je veličanstven, iz podnožja je lep i naravno – bezbedniji!” Aboridžinska legenda kaže da su nekada davno postojala bića sa osobinama biljaka i životinja. Neprestano kružeći vasionom, povremeno su se spuštala na određeno mesto gde bi istog trenutka stvorila zemlju, biljke, životinje, drveće… Australijski starosedeoci smatraju da je tako nastao svet – negiraju bogove, hramove, crkve. Za njih je postojala samo jedna jedinstvena svetinja sa kojom  su bili u iskonskoj vezi. Priroda! “Mi nismo samo došli iz zemlje – mi smo zemlja…”  U ta davna vremena njihov život se odvijao u grupama od 30-ak ljudi, sastajali su se u određeno vreme i na određenim mestima. Zajedno su sakupljali plodove, lovili, i obavljali ceremonije, a potom se svako pleme vraćalo na svoju teritoriju i nastavljalo život u miru i slozi. To beše njihovo “Vreme Snova”.