Takođe je, naročito kada je reč o Mandeljštamu, odlučujući uticaj imalo ponovno čitanje nekih klasičnih grčkorimskih i italijanskih renesansnih pesnika. Upravo je u časopisu Apolon Gorodecki objavio esej pod naslovom „Neke tendencije u savremenoj ruskoj poeziji“. I akmeisti su imali svoju publikaciju, zvala se Hiperboreja. Ahmatova je učestvovala i kao sekretarica u Pesničkoj radionici, koju su osnovali Gumiljov i Gorodecki 1911. godine.
P { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; widows: 2; orphans: 2; }P.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }P.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }P.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; }
Sukob između avangardista i akmeista trajao je dugo i imao svoje dramatične trenutke. Recimo, kada je 1922. godine, pošto je Gumiljov već bio pogubljen, Vladimir Majakovski izrekao sledeće reči oštre kritike na račun pesnika i njegove bivše supruge: „Šta nas zanimaju, u našem gvozdenom dobu, intimnost ložnice Ane Ahmatove i helenski motivi Nikolaja? Oni se ne mogu smatrati pesnicima.“ Majakovski ih je okvalifikovao kao epigone i kontrarevolucionare u okviru estetike raskida. Na kraju ih je zvao „smešnim anahronizmima“. Ahmatova se nije osvrtala na njegove napade. U jednoj pesmi u martu 1940, pod naslovom „Majakovski 1913. godine“, koja pripada zbirci pesama Trska, ona ga pravda: „…Sve čega se taknu – činilo se / ne onakvim kakvo do tad beše, / to što rušio si – rušilo se, / osudom je tukla svaka reč. / Usamljen i retko zadovoljan / šibao, nestrpljiv, udes svoj, / znao da ćeš slobodan i voljan / uskoro poći u veliki boj…“ U Psu lutalici sigurno su znali za Mandeljštamov članak „Budućnost akmeizma“, napisan 1913, ali objavljen 1919, kao i za njegovo čvrsto uverenje „volite postojanje stvari više nego same stvari i svoje biće više nego sebe same“. Od stola do stola u Psu lutalici sigurno je kružio, u decembru 1912, prvi manifest avangardista pod naslovom Šamar javnom ukusu čiji su potpisnici bili Majakovski, Burljuk, Kručonih i Hlebnikov. Tadašnjih gosti kafea bili su i njegovi novi čitaoci koje su futuristi hteli da pridobiju za sebe, kao „one koji čitaju novo, iskonsko, neočekivano“. Ruski futuristi – poput svojih drugova u ostalim zemljama – shvatali su poetsku reč kao nešto što ima vrednost samo po sebi, bez ikakve druge relacije sa smislom ili stvarnošću. Svi ovi umetnički pokreti pojavili su se i razvijali u godinama pre revolucije i Prvog svetskog rata. Futurizam se okončao ubrzo nakon preuzimanja vlasti od strane sovjeta. Akmeizam je preživljavao skupa sa svojim stvaraocima i istovremeno umirao sa smrću svakog od njih ponaosob. Ahmatova ga je rastočila u vlastitom stilu i iskustvu.
Dok sedim, i ispijam kafu u novom Psu lutalici, zamišljam usplahirenost tih ljudi punih nade i radosti, kako silaze i penju se ovim stepenicama kafea. Preko puta ovog lokala nalazi se drugi sa istim karakteristikama, Šumska malina.
Iz knjige „Gradovi u kojima umine bol“. Prevod sa španskog
Biljana Isailović. Izdavač:Arhipelag
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
