Bliže Vidin kapiji

Tu negde su, može se jasno zamisliti, bili čuvari ili na turskom nizami. Kapija je srušena 1862, u vreme srpsko-turskog rata, posle incidenta na Čukur-česmi. Moguće da je zgrada napravljena na mestu nekadašnjih rovova oko kapije. Dakle, ovo je istorijski gledano, obod grada. Možemo zamišljati kako se odvijao život ovde. Bila je velika fluktuacija jer je tu bio ulaz u grad. Da sam ovde živela pre rata, prvi komšija bi mi bio sekretar rotari kluba, izvesni Josif Hrnčar, od koga su arhitektice zgrade tražile saglasnost za gradnju 1937. Bajlonijeva fondacija je, kažu sadašnje komšije, finansirala gradnju, čak je neko od njegovih bliskih stanovao ovde. To sada nikom nije važno, zgrada je preživela nemačko i savezničko bombardovanje – kada je u Crkvi Aleksandra Nevskog nastradalo mnogo pastve na uskršnjoj liturgiji. Biće, u stvari, loše i pogubno ako poprave fasadu. S jedne strane, nemar grada prema zgradama koje su pod nadležnosti Zavoda za zaštitu je i u tome što ako se desi da saniraju fasadu, zakopaju i istoriju. Sve je dobro dok ne niču moderne, neukusne, kič, prazne, anemične višespratnice, kao ove u Knićaninovoj. Preživećemo i bombardovanja, samo višespratnice ne. Ovo je ulica gde smo zadrli u špansko govorno područje; govorim o 19. veku, kada se na Dorćolu govorio (judeo)španski. Skenderbegova je i ulica za šetnje – onih koji žive npr. u Dušanovoj, jer u njoj nema toliko saobraćaja (samo jedan smer), a spada i u parking-ulicu, takođe za žitelje Dušanove, jer ovde uvek ima mesta. Ima jedna kuća koja je napuštena i sa polupanim oknima, a iz koje se, kaže jedan stari Dorćolac, nekada, kad je on bio dete, čuo klavir. Zvuke klavira zamenjuje, doduše neuspešno, zvuk trubača, čiju napadnu veselost, i to silovanje muzikom, nikada nisam mogla do kraja da shvatim. I naravno, glupa jezička norma: piše se Skender-begova, ali (meni) je lepše Skenderbegova.