Brzo nastajanje i nestajanje

Neki se naseljavaju čak i u Geriu u susednoj državi Indijani, drugi u Milvokiju (država Viskonsin) na severu od Čikaga. Već 1924. grade svoju prvu crkvu Sv. arhangela Mihajla. Danas imaju više crkava i veliko srpsko groblje i manastir u Libertivilu, nedaleko od Čikaga. Između dva svetska rata srpske organizacije, koje su okupljale: omladinu, sportiste, ženska udruženja… formiraju 1926. Srpsku nacionalnu federaciju (SNF), koja je okupila sve te organizacije. Srpska pravoslavna crkva izdaje svoje novine „Staza pravoslavlja“ na srpskom i engleskom. Postoje i „srpske brze internet novine“, Srbin.info… Srpski hor „Branko Radičević“ iz Čikaga učestvuje na bogosluženjima prilikom velikih crkvenih praznika i svetovnim svečanostima i proslavama. Ove godine je od 27. do 29. juna, u Filadelfiji, održan skup povodom 200 godina naseljavanja Srba u SAD. Ipak treba reći da mnogo njih koji se deklarišu ili osećaju poreklom Srbi nije organizovano u klubovima i/ili srpskim društvima. Međutim ti srpski centri nastaju, ali i nestaju brzo. Neretko, srpska udruženja ne znaju o delovanju drugih centara ili raspolažu nepouzdanim, a i pogrešnim, ili čak tendecioznim podacima o našoj dijaspori. Iako su podele u dijaspori danas prevaziđene, neke rane nisu potpuno zaceljenje.

Srba u SAD, pored regije Čikaga, ima u značajnom broju još i u Klivlendu, Picburgu, Džaksonu i Kaliforniji.

Zanimljivo je da danas turističke ture odvode radoznalce u kineske, grčke, poljske… delove predgrađa Čikaga. Štampane publikacije opisuju ova predgrađa, dok srpski delovi, pa i populacija ostaju izvan interesa. U vodičima namenjenim turistima, poput „Vodiča Čikaga“, Šarona Vudhauza, će te naći i opise čak i litvanskih delova Čikaga, ali ne i srpskih. Očito da Srbi u SAD, kao uostalom i drugde, nemaju smisla za promociju. Novinari i snimatelji lokalne televizije iz susednog Milvokija su se žalili da su praveći informativne emisije o reakcijama naših emigranata tokom sukoba u ex-Jugoslaviji devedesetih godina, imali teškoće da nađu sagovornike Srbe. Najčešće su nalazili za sagovornike samo crkvenjake iz srpskih pravoslavnih crkava koji su jedva govorili engleski, dok je, na primer, hrvatska zajednica imala uvek dežurnog portparola koji je izvrsno govorio jezik i imao pripremljene odgovore za sva pitanja.

Stiče se utisak da se većina naših doseljenika u SAD osećaju i kao, ili prvenstveno, kao Amerikanci. Na nekim njihovim individualnim kućama u predgrađima Ćikaga, ili Milvokija, vidno su istaknute zastave SAD. Na srpskom groblju u Libertvilu, na nekim grobovima, prema američkom običaju, lepršaju se zastave SAD. Od Srba starosedelaca se čuje: „A kako ne bi voleli i osećali kao svoju ‘novu otadžbinu’ kad im je ona omogućila da započnu novi život od nule u poznim godinama, kada novi počeci nisu nimalo laki. Ovde su započeli ‘novi život’ kada su svoju zemlju „izgubili.“

Kao što treba uslovno uzeti izjašnjavanje naših emigranata da su (poreklom) Srbi, isto tako je kod nekih/mnogih je uslovno i osećanje da su Srbi. Prva generacija rođenih u Americi najčešće, ako govori srpski, ima američki akcenat i skučen rečnik. Samo sa roditeljima opšte na srpskom, dok braća, sestre i supružnici se među sobom služe po pravilu engleskim.