Čisti ples ljudskosti

Plesači su postepeno sve više uzimali učešća u stvaranju dela: Pina Bauš bi im postavljala najrazličitije vrste zadataka („Prikaži sreću“, „Jedno lepo sećanje iz inostranstva“, „Kako se razgovara sa životinjama“) na koje je trupa imala da odgovori pokretima, dijalozima, scenama u paru ili grupnim scenama. Potom bi odabirala svega pet do deset odsto od svih „odgovora“ koje bi dobila tokom više meseci. Tako nastale predstave, koje nemaju radnju i ne slede neki logičan tok, ne ilustruju neku posebnu muzičku kompoziciju niti od nje zavise, kao što je karakteristično za klasičan balet. Naime, ovde su plesači stvarali pokret na osnovu ritma koji se rađao kao odgovor na pitanje koreografkinje, a kada bi scena bila osmišljena, tek potom bi Pina Bauš, uz pomoć saradnika a pre svega Matijasa Burkerta, odabirala muziku koja će najviše odgovarati tom tipu pokreta, toj vrsti ritma. Jasno je da u jednom masovnom društvu, gde je teško razlikovati šta jeste a šta nije umetnost, koreograf više ne može da uzima u obzir samo klasičan i učeni repertoar: u komadima Pine Bauš nalazili su svoje mesto i pop i folk melodije isto kao i japanski rok i napevi afričkih plemena; sve je muzika, isto kao što je sve ples: i trivijalne scene iz turskih kupatila (kao u komadu „Nefes“), mladež koja se sunča („1980“), ljudi koji plešu na stolovima dok im dve žene nude čašu šampanjca („O Dido“), mladi koji leže i štrcaju vodu jedno drugome u usta („Vollmond“) – ništa nije slučajno, sve je pažljivo odabrano funkcionalno u predstavljanju društva u kojem živimo. Očigledno, spajanje raznih vrsta muzike i pozorišnih scena toliko različitih međusobno dovodi do oneobičavanja, do estetskog i konceptualnog kratkog spoja koji zapanjuje gledaoca i nagoni ga na razmišljanje. Društvo je u to vreme već globalno, nije slučajno što su brojne svetske turneje nadahnule Pinu Bauš, koja, s jedne strane, na scenu postavlja kulturne različitosti (trupa Tancteater okuplja plesače iz celog sveta), ali pritom uspeva i da prepozna sličnosti među najudaljenijim narodima, počev od teških odnosa među polovima i od potrebe za ljubavlju koja tinja u svakom pojedincu. Tačno je zapazila Istarska spisateljica Nelida Milani da u scenama čistog plesa, u solo nastupima bez glume, pokreti plesača zadivljuju, očaravaju, a ponekad i rasrđuju, upravo zato što su prevod najdubljih ljudskih nesvesnih poriva, konkretizacija onoga što Noam Čomski naziva „Deep Structures“, dubokim strukturama našeg bića, koje su zajedničke svim narodima i svim nacijama – mada su one za američkog lingvistu samo u osnovi jezika. Možda su upravo zbog toga predstave Pine Bauš cenjene širom sveta, od Japana do Sjedinjenih Država, od Kine do Južne Amerike: u osnovi polivalentnih kolaža koji karakterišu komade ove nemačke koreografkinje ima nečeg duboko ljudskog.