Čudo vekova i sveta

 Slavljenje i žal obavijaju veličanstveni gotski i romanički grad od stotinu kula, njegove uličice i trgove čiji svaki kameni ukras sažima slojeve viševekovne istorije. Hvale, panegirici grada ispunjavaju biblioteke; pohvale se, ipak, tiču uvek nekadašnjeg sjaja, doba koje je već prošlo – einst, nekada, kaže već 1517. car Maksimilijan. Crkve, kule, patricijske kuće, izvajane figure govore o veličanstvenoj prošlosti, slavi koja se može samo prizivati u sećanje i nikada posedovati, koja je uvek već bila i nikada nije. Žal podražavalaca čuva tragove prošlosti u kojoj su se, pak, negovale svetinje i sećanja na još drevnije doba. „Grad je starinski i u senatu govore kao u XV veku“, pisao je Johan Andreas Šmeler 1802, ali su i u XV veku žalili za izgubljenim sjajem. Možda je zbog toga, a ne samo zbog svojih kula, Regensburg poređen s Pragom, zlatnim gradom koji takođe, kako se čini, uvek i jedino postoji u sećanju na iščezli sjaj. Regensburg je domovina zaljubljenika u vlastiti grad-državu, poslenika njegovih sećanja pohranjenih na svakom portalu i svakom kapitelu. Ti učeni, ganuti i spokojni kao i svi lokalni učenjaci – premda oni, među svojim dragocenostima, ne nailaze na starinske zanimljivosti, već na velike stranice istorije, na Fridriha Barbarosu koji prelazi kameni most – traže i pronalaze, u prošlosti, druge učene posvećene čuvanju iščezlih vekova. Na šest stotina i šezdeset i pet gustih stranica, štampanih sitnim slogom, Karl Bauer iscrtava i priseća se, kamen po kamen, mape grada, istorije i značenja svake kuće i svakog spomenika, čije su senke stotinama i stotinama godina ispunjavale uličice, lukove, kapije i kutke malih, veličanstvenih trgova. Zaustavljajući se, u svojoj knjizi iz 1980, na kući broj 19 u Krojcgaseu, opisuje Kristijana Gotliba Gumpelchajmera, istoriografa Regensburga koji je umro u tim odajama 1814, čija se strast ticala prošlosti grada i koji u prvom tomu dela Istorija, legende i krasote Regensburga, objavljenom između 1830. i 1838, govori o svojoj ljubavi prema starinama svog rodnog grada.

Sedište, od 1663, stalne carske Dijete, Regensburg je srce Svetog Rimskog Carstva; možda se i zbog toga rađa u znaku žala za prošlošću, budući da je od samog početka Sveto Rimsko Carstvo, u svojoj najdubljoj biti, odraz negdašnjeg sjaja kojeg sneva da vaskrsne i rasplamsa, translatio i renovatio rimskog carstva kojeg više nema, odblesak rimske ideje univerzalnog čije se političko ustrojstvo raspalo. Naravno, kako su uvideli najrazboritiji i najtrezveniji istoričari, Sveto Rimsko Carstvo nije bilo „univerzalno carstvo koje postoji u zamislima crkvenih mislilaca, nije se poistovećivalo s res publica christiana, niti se podudaralo sa zapadnim hrišćanstvom“ (Julijus Fiker); nije podrazumevalo, piše Baraklou, stremljenje k univerzalnoj moći.

Iz knjige „Dunav“, izdavač: Arhipelag. Prevod sa italijanskog: Snežana Milinković