Da niste Vi možda Abas Kjarostami?

Očekujem nekog iz organizacije ovog velikog, značajnog umetničkog festivala, ali ne pojavljuje se niko. Jedan je sat popodne, izlazim napolje na cigaretu. Nije prijatno biti sam u Marseju. Čak ni preko dana. Šešir koji sam pozajmila od prijateljice već sam počela da zovem Monsieur Chapeau, i da mu se obraćam za savet. U nekom trenutku pred polazak zapisala sam broj telefona festivala, pa se obratila za pomoć gospođi na informacijama – da ih pozove. Da, doći će, za nekih sat i po, jer bi trebalo još nekog da pokupe. Stavljam šešir i izlazim napolje. Još jedna cigareta. Nakon sat i po šetkanja po terminalu i ispred, vidim jedno poznato lice. Prilazi mi: Imate li upaljač? Ja vadim, i pitam: Vi ste Abas Kjarostami? – Da, a Vi? Predstavljam se, kažem da idemo na isti festival. Ne prestajem da pričam. Kjarostami! Posle izvesnog vremena stiže i vozač. Ulazimo u automobil, Kjarostami i ja smo na zadnjem sedištu. Kažem da pravim pomalo neke kratke filmove. Voleo bi da vidi. Pričamo o filmu, tj. ja zapitkujem. Automobil je jedno od glavnih mesta dešavanja njegovih filmova.

On ni ne zna koji njegovi filmovi će biti prikazani. Kažem mu: jedan iz trilogije Koker i Roads. A ja sam to već gledala na Jutjubu. Roads je na Jutjubu, pita on. Spominjem koliko mi znači njegov dokumentarac „Ten on Ten“. Idemo putem koji vodi preko Arla, Monpeljea, brzo se uspavljujem, uz njegovo obećanje da će mi posle pokazati nešto novo što je snimio. Glas mu je prijatan i umirujući. Ukupno 12 sati od kada sam krenula. Prespavala sam put uz obalu, pogled na luku, pejzaže sa Van Gogovih slika, ali sam ih i odsanjala. Kao u nekom njegovom filmu. Naravno, posle na festivalu bio je prezauzet i umoran, i nismo stigli mnogo da pričamo. Rekao je da bi voleo da dođe u Beograd, na ovaj naš mali festival poezije, Beogradski festival, koji organizuje Treći trg. Nadam se da ću ga idući put sresti na beogradskom aerodromu.