Dok bigliše bulbul

U kafani preko puta zgrade Opštine sedim i kao nekad ispijam hladno „nikšićko“. Nepca osećaju da nije ono staro. Skoro 9/10 piva je voda, a „apatinska“ i „nikšićka“ nisu ista. Sam sam. Nema dede Petra da me posle podizanja penzije počasti sa „vitasok“ sokom od drenjina. Sav važan, jer je kraj njega unuk, on bi onako sa guštom, polako, naški a gospodski, otpio svoj čokanj šljivovice ili klekovače. Na stolu bi se zelenela „zeta“. Bez filtera, naravno. Pratim spori ritam gradića i žalim što i ja ne umem više tako. Ko me i kada navi na singlicu? Uvek su drugi krivi za sopstvene gluposti… Ručam gulaš za neverovatnih 240 dinara pa punim plućima od have koja silazi sa Ravana ulazim u zgradu Opštine. Prva kancelarija levo, mamina bivša. Još je isti ormar desno od vrata. Nema više poznatog zvuka pisaćih mašina, ali ima i dalje cveća u prozorima. Zatvaram polako vrata pa niz stepenice, ulicom pored džamije silazim do Doma revolucije. Tek da me želja mine, ulazim u biblioteku i tražim onaj miris knjiga iz vremena kada je ista bila bliže mojoj kući, odmah ispod kina „Sutjeska“. Biblioteka za ponos, skoro 100.000 naslova.

Dohvatim knjigu omiljenog pesnika, da se podsetim stihova pa put pod noge do obližnjeg ušća Mileševke u Lim. Trebalo bi da je mrest skobalja završen. Liske trepere repovima neku Šopenovu etidu. Dva para pataka se kupaju pre povratka na neko od obližnjih limskih jezera.

Uz grmljavinu srca, svraćam u dvorište OŠ „Vladimir Perić Valter“. Uspomene mi vreme, koje duva iz smera juče-danas-sutra, okreću nazad, daleko, daleko. Plave bluzice žurnim korakom za vreme velikog odmora, zamiču uz sokak po Džamiline ćevape u lepinji. Milujem te uspomene ko nekad glavu dragog, vernog psa Trupka. Na izlazu iz dvorišta pogled mi osvajaju lepo isečena drva, koja je prekrila pergola vinove loze. Prava mala oda čoveku i prirodi.

Veče uz pesme i dobrodušnost Hadžovu i dobrodošlicu Milanovu protiče ko tren. Dobrota drugih se urezuje u srce. Pamti pa vrati.

U dobrom društvu prvi put probam filete skobalja. Uz litarski vranac – berba 2011. Pamti berbu i kupi, pogrešiti nećeš, dajem ruku. Začinjavamo đevrecima, još malo pa ko Ahmovim.

Svanjava. Vredno žubori Bistrica. Čičić je već na Limu i peca da preduhitri infarkt. Bigliše bulbul iz nečije bašče. Uz samu reku divlja ruža rascvetala, malo dalje bagrem beli, sav u cvetu. Vakat je. Za Beograd. Pitaš me da li ću se vratiti?! Bezbeli, bolan. Bezbeli velim, jer tako mora, jer tako srce hoće. I doktori znaju da je za njega pravi lek, ovo što u srcu nosim – ljubav.