dopisnica: Aušvic (2)

Napravila sam još jedan krug, tražeći stepenice da pobegnem iz pakla i prošla pored šume zastava zemalja čiji su građani pogubljeni u Aušvicu. Ugledala sam jugoslovensku, plavo-belo-crvenu sa petokrakom. I dan-danas bi se zaklela da je bila svilena. U Aušvicu su likvidirali hiljade jugoslovenskih građana, svih naroda i narodnosti zbog njihove nacionalne, rasne, političke pripadnosti, drugačijeg mišljenja… (Ne znam ko baštini krvavo nasleđe, al’ hoću da verujem da neko brine, a ne samo familije nevinih žrtava). Poljubila sam trobojku i uhvatila se za nju kao da tražim snagu i utehu. A još negde ispred ulaza u Državni muzej Aušvic-Birkenau od jedne starice kupila sam sitni buket poljskog cveća da ga položim na neku memorijalnu ploču. Spustila sam ga ispod zastave.

Iz logora sam izletela glavom bez obzira žureći kao da me nečastive sile jure. I zapamtila sam dan oslobođenja Aušvica: 27. januar 1945, kao simbol trijumfa pravde nad monstruoznom nacističkom zveri i njenim marionetskim režimima gde god bili. Uletela sam u prvi voz za Krakov i umalo pala na šine, al’ me neki dečko čvrsto povukao unazad i pomogao mi da se smestim u kupe.

I vratila sam se predveče u našu zajedničku studentsku sobu u nekom manastiru, ogromnim gusto tkanim belim čaršavima izdeljenu na ženske i muške odaje i još sa vrata su me izbezumljeni napali pitanjem gde si ceo dan, brinuli smo. Hm, da, bila sam najmlađa u grupi, a oni zaštitnički nastrojeni. Sela sam na svoj metalni krevet i u toploj postelji, kroz suze, otvorila dušu. Kolege su me tešile, nežno grlile i sutradan otišle u Aušvic…