Doviđenja ili zbogom

Kada smo uoči polaska saznali za tragediju u Bardo muzeju, bili smo užasnuti i tužni, ali i zaplašeni. Beogradska agencija N. travel bila je vrlo korektna i spremna da već uplaćeni novac zameni za drugi ili kasniji aranžman. Sledila je besana noć i dilema i nervoza ceo dan. U utorak, 24. marta, otputovali smo avionom tuniske kompanije. Putnici su bili Tunižani, Libijci, jedini turisti bili smo mi. Ljubazna stjuardesa dala nam je uz jelo po dve flaše finog tunizijskog crnog vina „Magon“, inače se dobija samo jedna. Možda je malo „pročitala“ našu zebnju.

Krenuli smo u isto vreme kada i avion „German Wingsa“ iz Barselone. Ali mi smo sleteli tačno u podne.

Vreme je bilo sivo, kiša je sipila, povremeno i padala, bilo je i vetra, poneka puška, obezbeđenje je veliko. U našem hotelu sve je bilo kao i ranije, lepo su nas dočekali. Bilo je fino piće dobrodošlice, dobila sam ružu. Soba redizajnirana, divna, kao i kupatilo. Radijator stalno topao. Voda u spoljnom bazenu koji se greje uvek oko 29 stepeni. Vrtovi besprekorno održavani, meki travnjaci oko oba bazena. Cveće, bokori mimoza u cvetu. Plaža široka, čist beli pesak, svuda ležaljke, stolice, stolovi. Iako obe nedelje našeg boravka vreme nije bilo povoljno, vetra je skoro stalno bilo, sunce i oblaci su se smenjivali, hladno kao nikada ranije u ovo doba, šetali smo obalom, kilometar-dva severno i južno od našeg hotela, plivali puno i dva puta dnevno u grejanim bazenima, igrali stoni tenis, sve kao uvek.

Ali ništa nije bilo kao pre. Turista je bilo manje, dosta Britanaca, jedan mi je rekao da je Englez, a ne Britanac jer to su „dođoši“, potomci Nemaca, Italijana, Francuza, Finaca. Bili su veseli, bezbrižni, uživali su. Gosti su se zadržavali uglavnom u hotelima, naš hotel se prostire na nekoliko hektara pa je bilo mesta za šetnju. Svi hoteli su jako dobro čuvani i obezbeđeni. Na plažama smo sa radošću gledali svakodnevne patrole policije na konjima koji su baš lepo izgledali, a ujutro je neki traktor drljačom pretresao pesak. Taksisti odlično funkcionišu i sigurni su. Mi smo nekoliko puta ipak napuštali hotel, idući prometnom ulicom do nekih malih radnji, ali do Medine nismo otišli. Usput nijednom nismo videli druge turiste.

Na plažama moje drage poznanice, kamile: Jasmin, Ali Baba, Leila i druge bile su nezaposlene, a gazde kamilari tužni, malo nasrtljivi kao uvek, ali ljudi su takoreći gladni, skoro da prose. Mali prodavci sa svojim korpama i drangulijama ništa nisu prodavali. Delila sam tuniske dinare na sve strane kao nikada pre. Gledajući BBC, druge, bolje kanale nismo imali, uz sve siromaštvo, a u senci strašnih događaja: Bardo muzej, avion German Wingsa, tragedija u Keniji, ja nisam uživala. Bila sam sputana, bez mojih uobičajenih izleta sredstvima javnog prevoza. Razgovarala sam dosta sa ljudi koji su prijatni i dragi kao uvek, većina je optimistički raspoložena, ali ne baš svi. Sada počinje glavna sezona, verujem da će se hoteli napuniti, a da će se opasnost od terorizma smanjiti. Želim najbolje, ali to nažalost ne pomaže jer su se crni oblaci nadvili nad uvek plavim nebom Tunisa. Ipak ja se nadam i kažem doviđenja.