Godišnje okupljanje Berbera

Na ulazu u kamp na Atlantskoj obali doček je priredio špalir zapevajućih nomada u belim odorama, a potom i lokalna porodična muzička grupa, prvi dodir sa kulturom Beduina. Do šatorskog naselja na uzvišenju, kao i svuda po kampu bili su rasprostrti crveni berberski ćilimi obeleženi stotinama zapaljenih fenjera i kandila. Čvrsti, vodootporni šatori, napravljeni od kamilje i jagnjeće dlake, unutra postavljeni belim platnima stajali su na atlantskom povetarcu. Prostrani „šator sa pet zvezdica“, sa rasprostrtim debelim tepisima, pružao je narednih noći udoban smeštaj. Bili su tu dva široka kreveta, stočići i taburei sa lampama, dva snežno bela bade mantila, trskom obloženo kupatilo, flaširana voda. Ujutro se otkrilo da je Ued Čbika na vrhu jedne od litica gde se ravna, kamenita hamada pustinja sreće sa snažnim strujama Atlantskog okeana. Morski rukavac gde je kamp obeležen je peščanim dinama na severu i niskim platoom i grebenima na jugu. Između platoa i grebena nalazi se nizija u kojoj je pravilno poređano više od 100 tamnobraon šatora. Druženje u restoranu pod velikim čadorom je bilo prilika za upoznavanje sa domaćih i nizom od 120 inostranih gostiju, političarima, univerzitetskim profesorima, diplomatama i ponajbrojnijim, novinarima. Među njima su bili bivši španski socijalistički premijer Hose Luis Rodrigez Sapatero, domaća poslanica parlamenta Ejša Čabi, koja ničim nije odvala da je ćerka najbogatijeg Marokanca Miluda Čabija, predsednik Fondacije Almugar, ambasador Benaijaš. Po povratku na spavanje u šator B45, teška krila su se povremeno povijala pod udarima vetra koji je donosio miris okeana. Bilo je prijatno čitanje uz svetlost lampe. Ubrzo bi utihnuli zvuci gitara, bubnjeva i pevanja i jedino su se čuli udari okeanskih talasa i poneki krik morskih ptica. U mraku, kroz prored na ulazu u šator, mogao je da se prati pun mesec koji se sporo kretao saharskim nebom.