Gradski parkovi

P { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; widows: 2; orphans: 2; }P.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }P.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }P.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; }A:link { }

Najstariji i najoriginalniji. Veliki sarajevski park je egzotična adresa. U centru grada na Miljacki, u ulici Maršala Tita, na mestu starog muslimanskog groblja. Za razliku od klasičnih istoimenih oaza, obeleženih vegetacijom, stazama i alejama, ili ekskluzivno obogaćenim jezercima, bazenima ili potocima, ovaj park se periodično urbanizuje.

Neobičnim povodom. S vremena na vreme, umiva se i doteruje. U jednom delu i odelu. Kao u rimejku, tragičnog refrena. Trajnim prisećanjem na nevine žrtve. Najpre je urbanizovan za vreme austrougarske vladavine, kad su nišani zauzeli mesta nesuđenih klupa. Zatim je u Velikom parku podignut Spomenik ubijenoj deci opkoljenog Sarajeva 1992 -1995. godine, a ovih dana je, u njegovoj blizini, postavljena najoriginalnija prinova.

Skulptura Srebreničanina, koji simbolično doziva sina u smrt. To otac Ramo, zarobljen od srpskih paravojnih formacija zove sina:

„Nermine, hajde dolamo. Ja sam dol amo. Slobodno, kod Srba. Svi hajte. Neće vam ništa…“

Bio je to jeziv prizor. Najužasnija scena iz dokumentarnog filma, pred čijim insertima je zanemela Evropa. Čak monstruoznija, od brzopoteznih egzekucija streljačkog voda. Zbog očevog poziva, na likvidaciju. Sredovečni Ramo i golobradi Nermin Osmanović, ubijeni su zajedno. Nerminov skelet pronađen je u masovnoj grobnici u Snagovu kod Zvornika, a Ramov na suprotnom kraju – u Zelenom Jadruk od Srebrenice.

Daleko od sarajevskog vazduha. Jedinog Montenovog grada. Opor od smrti tolike mladosti. Od ljubavi i muzike. Prigušene nade natopljene suzama, dok po susednim kafićima odzvanjaju nezaboravni hitovi Zelena si rijeka bila, Što sam ti skrivio, živote moj, Iz dnevni ka jedne žene, Ne plači, majko, Čekala je majka sina, Bacila je sve niz rijeku, Sve ove godine…

Sarajlijama, ne treba prevodilac. Odrasli u kotlini ispod Trebevića, znaju trajne vrednosti. Onih što su prešli granice mahala, jer su prešli granice imena, prezimena i porodične istorije. Prevazišli su zvanje i znanje, umor i sekiraciju. Sublimirano, zauvek, zavazda: jerlagicevi somuni, hasetovi ćevapi, mlijeko iz granapa, 'drina' bez filtera, autobus br. 14, poglednaTrebević i Igman, kiša, magla i snijeg, fk Sarajevo u bordo dresovima, željo… i naravno, Oslobođenje.

To je ono što, kao oslobođenje, povezuje rođene Sarajlije. Uprkos njih samih. Ne samo u Velikom parku. Ili, što posvećeno ljubavnoj adresi, kao sinonim, otpeva Dino Merlin.

Ti i ja. Memorisano. U zagradi, Velik park i još veća sudbina. Sve dalja od onih što su legli sa petokrakom, a probudili se sa kokardom ili ljiljanima…