Hleb i pesak

P { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; widows: 2; orphans: 2; }P.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }P.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }P.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; }

Šimkent je jedan od najstarijih gradova u Kazahstanu. Nije slučajno što se nalazi na jugu, u jedinoj zoni u kojoj plodna zemlja omogućava poljoprivredu, blizu starog glavnog grada Kazahstana, Turkestana. Šimkent je blizu granice sa Uzbekistanom. Do pre nekoliko meseci, bilo je moguće kretati se između ove dve zemlje bez ikakvih problema. Granica još uvek nije bila obeležena i mnogi nelegalni radnici iz Uzbekistana bi lako prešli u Kazahstan, gde su plate veće nego u drugim zemljama Centralne Azije. Tokom ovog leta, policija je pojačala kontrole i uspostavila granične prelaze.

U Šimkentu, Kazahstanci i Uzbekistanci su oduvek živeli zajedno, u miru. U gradu postoje jasni tragovi zajedničkog života: mali restorani na glavnom bulevaru sa zelenim vratima, baš kao u Samarkandu ili Taškentu; stidljive konobarice koje čekaju mušterije unutra i retko kad izlaze na prag. Na ulici, stare žene, maramom pokrivenih glava, prodaju uzbekistanski hleb. Naboranog lica, više zbog sunca nego zbog starosti, guraju kolica natovarena velikim, okruglim, mirišljavim pogačama.

Uzbekistanci se već vekovima bave trgovinom. Zbog toga i u Kazahstanu i u Kirgistanu izgledaju kao sumnjivi prevaranti. Dok su Kirgistanci i Kazahstanci bili nomadi, Uzbekistanci su bili starosedeoci i živeli su u gradovima. Zbog toga su bili bogatiji od nomadskih suseda, što je često bilo uzrok sukoba i ratova među njima.

Farhod je iz Taškenta, ali živi u Šimkentu već trideset godina. Radi kao mali preduzetnik i bavi se instalacijom kotlova koje kupuje u Olandiji. Za njega rade tri Uzbekistanca koji su veoma mladi emigrirali u Kazahstan.

Danas Farhod putuje u Almati da bi posetio uzbekistanski konzulat i da bi izvadio pasoš. Uzbekistanci koji žive van granica svoje zemlje nemaju uzbekistansko državljanstvo. Oni su stranci i u Uzbekistanu (kad se vraćaju kući za vreme odmora moraju da se registruju u policiji, kao i svi drugi stranci) i u Kazahstanu. Karimov, predsednik Uzbekistana, odlučio je, pre dvadeset godina, da samo Uzbekistanci koji žive na teritorijama pod kontrolom Taškenta pripadaju uzbekistanskoj naciji. Svi ostali su stranci, barem dok ne odluče da se zauvek vrate u zavičaj. Voz prolazi kroz stepu. Sa desne strane uzdižu se visoke planine Tijanšana, sa leve samo pesak i nebo. „Ne znam da li ću ostati u Kazahstanu zauvek. Sve zavisi od političke situacije. Sada je bolje u Kazahstanu, ima više slobode nego u Uzbekistanu, gde država sve kontroliše. I u Kazahstanu je sve pod kontrolom predsednika Nazarbajeva, ali je barem posao slobodan. Videćemo šta će da bude. Nije problem ni da se vratim u Uzbekistan. Sve u svemu, ja sam se rodio u Sovjetskom Savezu, svuda se osećam kao kod kuće“, govori Farhod pre nego što je zaspao na svom ležištu, u kolima trećeg razreda direktnog voza Šimkent-Almati.