Iran (2): U Muzeju nakita

Na dnu parka, kao jato ptica, pred nas „doleprša“ grupa iranskih devojaka. Mlade, razigrane, tiskaju se sa pogledima divljenja. Moja žuta marama im najviše privlači pažnju ali, ne smem, da im je poklonim. Zadnjeg dana odlazimo u posetu Muzeju nakita. Talas divljenja nas preplavi kad ugledasmo kraljevski presto – „Paunov tron“; neopisivo! Svi eksponati su u staklenim vitrinama i ako im priđemo bliže, pisne sirena. Prolazimo pored najvećeg rubina, brilijanta, broševa, fotelja, šatula za nakit, čak i ukrasi za konje. Uz dijademe carice, Farah Dibe Pahlavi, opštu pažnju zaokupljala raskošna kruna Reza Kana, i Mohameda Reze Pahlavija. Sačinjena od brilijanata, safira, smaragda i rubina, bila je teška, 4,5 kilograma, a pošto je bila preteška za carevu glavu, pronašli su rešenje i okačili je iznad prestola, dok bi vladar sedao ispod nje. Ali, nije udobno, pa car naruči da mu naprave drugu, i lakšu od samo -1,5 kilograma dragulja.

Opijeni, utiscima raskošnih istočnjačkih rariteta, izlazimo na teheranske ulice. Dočekuje nas sveži povetarac sa planine Zagoros. Izbijamo na neveliki trg, a na tronošcima sede – daktilografi; jedan do drugog pomno kucaju na pisaćoj mašini; ne smeta im saobraćajna buka, ni užurbani prolaznici ni radoznali turisti. Sa pažnjom i predano, povremeno gledajući papir koji mušterija drži ispred njega – prekucavaju tekst. Nedaleko od njih je omanja grupa brkajlija u međusobnom razgovoru; za vreme pauze umaču u drvenu posudu sa solju i u slast jedu zelene džanarike! Nešto dalje je teheranski bazar; dugačak, 16 kilometara Iz središnjeg dela se uzdiže velelepna Šahova džamija. Kad dođe vreme, vernici ostavljaju svoje tezge, daktilografi i mušterije prekidaju tekst u pola rečenice, i svi na molitvu!. Trg najednom opusti, pa sedamo na klupu da predahnemo… mimo nas prolaze zabrađene žene, deluju tajanstveno i nedokučivo, da nije vragolastog pogleda zelenih očiju. Jači nalet vetra podiže im čador; i mi ugledasmo cipele sa visokom petom – i džins pantalone!

***

Nadlećemo provinciju Pars. U podnožju golih planinskih masiva, baš kao velika zelena oaza pojavljuje se grad Širaz. Aerodrom ima otvorene kupole kroz koje neprestano struji vazduh i meša se sa mirisom peska i još nekim, neprepoznatljivim, opojno-slatkastim: „Muškarci neka idu na glavni, a žene na sporedni! izlaz!“, kaže Kalim. Nežniji pol pokaza nezadovoljstvo, prođe tek kad uronismo u grad parkova, prelepih trgova; sve vreme slušamo cvrkut slavuja, rekoše da ih u Širazu, ima više od vrabaca. Grad-kolevka kraljevske civilizacije i persijske istorije, leži na 1.500 metara. Temperatura vazduha je 38 stepeni.

Sa brežuljka se vidi „Paunov skver“; ptica džinovskog tela sa raskošnim, „paunovim“ repom, kreirana od prirodnog cveća. Idemo u mauzolej persijskog pesnika, Hafiza; pevao je o životnim radostima i ljubavi. Nešto dalje, ispod stabla divlje ruže je nekoliko stolova. Niše u zidu prekrivene su persijskim ćilimima, oni. koji u njima sede ne primećuju nikog; podvijenih nogu, uvlače dim iz nargila, dok iznad njih, zalazeće sunce zlati ivice visokog zida i nestaje u krošnju divlje ruže. Nargile kruže između tri mlade Iranke, puše sa istinskim uživanjem. Poslednji sunčev zrak nesta u obroncima golih brda.