Iran (5) : Između dve pustinje

Postavljeni su povodom proslave 2.500 godina persijskog carstva; za tu priliku car je pozvao državnike i najpoznatije ličnosti iz celog sveta. Zvanice su stigle (i maršal Tito iz tadašnje Jugoslavije) – i sve bile ugošćene onako kako dolikuje caru-domaćinu u carskoj zemlji. Pedantni statističar je zabeležio da se tom prilikom pojelo: Hiljadu tona čuvenog iranskog kavijara i da je svaki dan gošćenja – koštao šezdeset miliona dolara! Sve je proteklo u stilu „1001 noći“ – do sudbonosne 1979. godine kada je narod zbacio šaha Rezu Pahlavija II i pored liberalnog stava (jer – ženama je skinuo feredžu i dao im pravo na školovanje) – zamereno mu je što se u politici i u načinu života sve više okretao Americi. Nemiri, koji su u početku bili sporadični – postepeno su prerastali u islamsku revoluciju. Kad se sve okončalo – na čelo zemlje postavljen je ajatolah, Homeini, a zemlja Iran konačno postala republika. Kralj Kir – najmarkantnija ličnost ovog dela sveta i ujedinitelj istočno-iranskih plemena – postao je vladar moćnog Persijskog carstva (i vladao od 558. pa do 529 g. pre n. e.). Zahvaljujući borbenosti gorštaka i obučenoj konjici, Kir je značajno uvećao granice zemlje. Aleksandar Veliki – u osvajačkom pohodu na iransku zemlju, uništavajući sve pred sobom – krenuo je da sruši i grobnicu velikog persijskog kralja. ALI – ustuknuo je kada je Iznad vrata vladareve grobnice – ugledao uklesane reči: „Ovde ležim Ja, Kir Veliki! Ko pokuša da uništi moje mesto postaće mrtav i zato neka me ostavi da počivam u miru“. Po legendi – Kirovom dedi mudraci su prorekli da će ga unuk zbaciti sa vlasti. Čim mu je ćerka rodila sina, deda je naredio gardisti da ga ubije. Ovaj to nije mogao da učini, sažalivši se, krišom je odneo dete u planinu. Kraljević je rastao… O njegovom bistrom umu i pameti pričali su gorštaci sa planine… Jednoga dana – tajna je otkrivena. Kad je mladić saznao istinu, razljutio se, odjurio u dvorac, zbacio dedu sa prestola i – ubio ga. Pred nama je dug put do grada Isfahana; vozač pravi pauzu pored ruševina starog karavan-saraja. Korišćeni za predah i odmor, napravljeni su još u vreme karavanskih puteva i samo mašta može da dočara živost: koje u njima odavno nema. Sad deluje sablasno. Kroz prazne odaje čuje se samo pustinjski vetar u igri s peskom… Posle desetak kilometara nailazimo na interesantan prizor; na zasečenoj litici planinske gromade su grobnice četiri persijska kralja: Darije I, Darije II – kao i Kserks I, Ksers II. Uklesane u stene između 4-6. veka, sa ulazom ukrašenim raskošnim bareljefom po steni. Posmatram otvor na prvoj, Darijevoj, i saznajemo da u njima nije pronađeno ništa, većina predmeta odavno su eksponati svetskih muzeja. Napravljene za života po želji vladara kraljevi Persije traju, prkoseći jedinom neprijatelju – vremenu.