Iran (7): Drevne priče i ružina vodica

Na prvi pogled, trg mami uzdah oduševljenja; ne zna se kad je lepši, dopodne kad se spaja s plavim nebom, ili uz mesečinu, sa mekim polusenkama i žuborom vodoskoka. Na travnjacima, isfahanske porodice večeraju, pričaju, i radoznalo posmatraju retke turiste.

Trg Imama je sagradio Abaz Velik sa impozantnom Palatom i dve džamije: Velika, raskošna, veličanstvena, imamova – i druga, bez minareta koju je namenio za sebe i članove porodice. Rekoše da je najbolje otkrivati ovo mesto u podne, kad sunce odskoči i obasja svaki kutak, pregradu, prolaz… U Isfahanu su ulice zagušene automobilima (Iran ima nafte u izobilju). Za javni prevoz koristi se taksi i autobus u kojem žene, bez obzira da li putuju sa ili bez dece, uvek sede pozadi. Nežnijem polu kupanje na javnim plažama nije dozvoljeno. U ovoj zemlji, muškarac i žena se ne rukuju, prilikom susreta Iranac prislanja svoju šaku na mesto gde mu je srce!

Veče uoči odlaska provodimo na prostranoj terasi veličanstvenog trga, osvetljenog treperavim svetiljkama i odevenog u plavu noćnu koprenu. U sitne sate popesmo se na prelepu terasu čajdžinice preko puta džamije sa plavim minaretom. Udobno smešteni u meke jastuke uz opojne nargile i jedinstven pogled – zapevasmo…

„U ranu zoru, zoru zo…“ Domaćini se uznemiriše. Ulaze, izlaze, sudaraju se, došaptavaju i krišom gledaju u našem pravcu. Konačno, priđe nam najstariji, pa skrušenog izgleda reče da nije prigodno da pevamo pošto je njihova zemlja u žalosti. Prestali smo i izvinili se domaćinima uz objašnjenje da nismo znali, i da nam je žao. Na kraju smo upitali ko im je umro.

„Naš najveći mudrac – Imam Veliki“, odgovoriše skrušeno.

„Bože, pa kad se to desilo?“, pitamo bojažljivo.

„U osmom veku, od tad smo svake godine dva meseca u žalosti, a danas je treći dan…“

***

Na vrhu okruglog brda ugledah minijaturni mauzolej; priča kaže da je kralj Abaz lovio ovim predelima. Imao je sokola-ljubimca bez koga nigde nije išao. Jednom prilikom, kada je sa svitom bio visoko u planini, ožedneo je i ugledavši jezero krenuo ka njegovoj obali. No, soko beše brži. Slete, napi se vode, i uginu! Pošto mu ptica spase život kralj odlučio i napravi joj spomenik koji svaki putnik, koji ovuda prođe, morati da vidi. Gradić Kašan leži na brdima, miriše na čuvenu „ružinu vodicu“, i kupa se u slapovima bistre Fin-bašte. Kašan ima stari grad, stare spomenike, džamije i velelepne palate u čijim okruglim vrtovima caruje mir.