Iskre pobledelih zvezda

Sa svih strana, samo su nam se radovali. Majušan autobus beogradskog Umetničkog karavana dočekivali su raširenih ruku, uvek u brizi treba li šta, odjednom nas ljubeći po tri puta, srpski, birajući nam najbolja vina, teška, gotovo ljubičasta, što mirišu na hrastovinu i nad njima lebde neki oblaci jedva vidljive, rumene prašine. U tami noći što drhti kao crni jarbol sa znakom punog meseca, ovde se mogu osetiti senke bivših stanovnika što su nekad naseljavali Pečuj… Bele, grube ruke keltske ili latinske, varljive ruke Rimljana, kojiPečujzvahuSopianeiistosutakosedeli, ćutaliisnevalidruginekiživotkojinećedoći, međuzvezdamaivinima, kaominoćas. Rimljanisugradiliovde, starinarodisuuvekgradili, jergrađenjeobezbeđujevečnost. (Mi rušimo. Istina je da je Bog čitave planete počesto postao krv.) I upravo zbog te kamene raskoši od grube čipke iz rimskog doba, istorijski centar Pečuja od 2000. godine nalazi se pod zaštitom Uneska. Posle Rimljana ovaj deo Evrope naselili su Sloveni i Avari, o da, u zoru možete čuti tihe slovenske napeve svetlokosih žena, zatvorene u stabla breza što snevaju glasno ili videti u odblesku teškog, srebrnog bešteka na stolu odsjaj krivih sablji avarskih. Kasnije su ovde došli Mađari, sa hlebom mirišljavim kao česnica, uvijenim u marame, došli su Mađari, a posle Turci. Krst i polumesec će tu ostati da sjaje zajedno.

Turci su za sobom ostavili živa sećanja u obliku građevina, nad kojima se noću pale i gase svetiljke, mali svetionici nade. Među njima je najpoznatija džamija Gazi Kasim koja se nalazi na glavnom trgu i danas je preuređena u katoličku crkvu. Jezuiti su je pretvorili u hrišćansku. Kupola crkve visoka je 28 m, pevuši tiho i puna je svetlih, sjajnih plamenova sunčeve svetlosti, na njoj se mogu videti krst i polumesec, a u njenoj unutrašnjosti sačuvani su originalni arapski natpisi. Crkva je zadržala oblik turske džamije, ali i Isusovo raspeće, što treperi na nekoj večnoj ljuljašci nebeske nade, postavljeno je iznad mihraba, a niše u zidu okrenute su svim svojim tamnim, tajnim očima ka Meki.

Pošto videsmo vinske podrume, duge pet kilometara, što mirišu na ljubičice i sukrvicu grožđa i uskrsnuće, pokazaše nam vinske sefove. Bogati ljudi drže u sefovima, pod čađavim katancem, tamna vina, retke vrste, skupocena. Prašnjave boce, neke od njih netaknute godinama, sijaju u tami i šapuću među sobom priče o onome što vodu pretvara u vino i dalje, skriveno, svaki put, u svakoj boci, zelenoj kao vatra. Osećamo najednom svi metafizičku žeđ. Popismo noć. Beše gusta, milokrvna sa ukusom sitnog, livadskog cveća. Na glavnom trgu su male palme, pinije i brojne galerije. Rano izjutra odlazim da se poklonim Šagalu, izloženom u glavnoj gradskoj galeriji, malo naherenoj, sa prozorima kao na katedralama, kroz boju pčelinjih krila sija mutna svetlost boje peska. Šagalove slike su se lepo uklopile u deo modrog i ružičastog mozaika Pečuja. Njegove beloruske bajke i krilati, a zanavek smireni likovi iz jevrejskih legendi, nežne žene nagih grudi i mutnog pogleda, violine što plove vazduhom koji gori u požaru kiseonika boje obolelog tirkiza, skraćuju korak i dah.