Jedina Pupinova mrlja

                       P { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; }P.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }P.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }P.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; }

Polovinom marta organizovana je poseta južnom Banatu u kojoj su u „jednom cugu“ pregledali Galeriju naivne umetnosti i nekoliko ateljea naivnih slikara u Kovačici, sve što je vezano za Mihajla Pupina u rodnom mu Idvoru, a u Pančevu – stalnu postavku Gradskog muzeja, plus, dve aktuelne izložbe u njemu i Uspensku crkvu.

Jednodnevnu ekskurziju osmislila je i realizovala Anđa Petrović, novinarka Privrednog pregleda, u penziji, ali i aktivni Paidein prevodilac sa francuskog. Već na „Pančevačkom mostu“ detaljno nas je upoznala šta nas sve očekuje na putovanju. Taman kad je završila sa prezentacijom stigosmo u Pančevo, po kome smo se prošetali, ručali u kafani „Kordun“, obišli Gradski muzej i Uspensku crkvu – na povratku. Prvo zaustavljanje bilo je u Kovačici.

Naravno, posetili smo Galeriju naivne umetnosti i od ljubazne kustoskinje Ane Žolnaj Barca saznali da je teško odrediti kada je tačno naivna umetnost u Kovačici nastala. Prvi naivci u Kovačici detektovani su 30-ih godina prošlog veka. Već prilično brojna ekipa naivaca 1950. godine izborila se za likovnu sekciju u okviru Kulturno-prosvetnog udruženja „Pokrok“ (Napredak). Samo dve godine kasnije, 1952. prilikom proslave 150. godišnjice osnivanja mesta Kovačica, organizovali su prvo javno predstavljanje svojih slika, što se smatra godinom pojavljivanja kovačičke naivne umetnosti. Oko Galerije naivne umetnosti, takoreći u dvorištu, izgrađeno je 15-ak ateljea u kojima stvaraju, izlažu, ali i prodaju svoje slike naivni slikari. Tako smo u ateljeu Pavela Babke saznali da je naivno slikarstvo Slovaka u Srbiji nedavno upisano na listu nematerijalne kulturne baštine.

U Idvor se ide zbog Pupina (Mihajlo Idvorski Pupin 1854 – 1935), jednog od najvećih ljudi srpskog roda (za mene apsolutno broj jedan), koji je nebrojenim dobročinstvima zadužio čovečanstvo, Srbe i Srbiju, a svoj rodni Idvor ne da nije zaboravio, već je o njemu brinuo i negovao ga kako to samo zavičaj nalaže.

Idvor je umeo, ali i danas ume da brine o svom velikanu. Muzejski kompleks posvećen Pupinu osnovan je 1979. godine povodom 125. godišnjice rođenja. Kompleks se sastoji od tri objekta: Muzeja, Rodne kuće i Zadužbine, i nalazi se u sastavu Doma kulture „Mihajlo Pupin“. Povodom obeležavanja 150 godina od rođenja, 2004. godine obnovljena je rodna kuća. NJegov Idvor odužuje mu se održavanjem i razvijanjem muzejskog kompleksa, dok država Srbija kasni i kaska. Jeste organizovana fantastična izložba u Muzeju istorije Srbije, koja je trajala četiri meseca i sa pravom produžena za još četiri – do juna 2016. Međutim o Muzeju Mihajla Idvorskog Pupina u prestonici ni mukajeta.

U celom svom životu ima samo jednu mrlju. Napravio ju je 1879. godine prilikom upisa na Kolumbija univerzitet. Tada mu je bilo 25 godina, dok je granica upisa bila 24 godine, pa je kao godinu rođenja prijavio 1855. Primljen je, u najkraćem roku je završio fakultet za fiziku (na Kolumbija univerzitetu će kasnije predavati duže od tri decenije), postao doktor nauka, registrovao 37 patenata, odškolovao sedmoricu nobelovaca… Nek mu je alal to jedno jedino nepočinstvo.