Kada leto trne

Na ulazu nas dočekuje Rade zvani Migavac, vedar i dobrodušan čovek. Za tren je tu kafa i rahat lokum da okrepe putnike namernike. Rade je vredan, čas je tu, čas tamo, odatle mu i nadimak. Zasvetluca pred očima i nestane.

Lep krajolik, kuda god da se okreneš. Kada se pogleda kroz trougaoni otvor na kapku apartmana, pogled klizi preko bašte sa stablima šljive, dunje, kruške i oraha, preko bašte sa povrćem i tora sa ovcama, preko topole koja para vidik u kotlinu pa preko ka Mučnju. Polulevo je Glavica sa lepom lovačkom čekom. Prve komšije, iako daleko ispod špalira kukuruza, povremeno prođu i začikuju našu radoznalost. Korpa sa jabukama je ispod stabla, polako se kupi ono što opadne, jer sve ima neku upotrebnu vrednost. Dalje polulevo, uvis, pogled udara na Javor, koji se raširio i komanduje s juga. Više levo na jugoistok, sve natkriljuje Golija. Princeza je viša, lepša i još uvek sa netaknutim delovima sa razlogom proglašena parkom prirode. Ogrne se povremeno oblacima kao velom, pa opet razgoliti i zasija u svoj lepoti.

Ako se spustite u Ivanjicu, ne zaobiđite gradski park i poznati vodopad na Moravici. Lep restoran sa baštom je tik uz vodopad pa uz piće možete slušati muziku vode koja okrepljuje. Vetrić se podrazumeva. Prošetajte centrom, popijte piće u nekom od brojnih kafića i kupite neki suvenir u dućanu Kocića. Od poseta ionako ostanu samo sećanja. Ako suvenir bude na vidnom mestu, eto razloga da se setite Ivanjice još koji put. Teško da te uspomene neće biti pozitivne, jer takav je to kraj…

U zdravom kraju, zdrava je i hrana. Ivanjički krompir i beli mrs su poznati nadaleko. Probajte neki od specijaliteta, zalijte sa domaćim sokom od malina ili kupina. Ko voli kapljicu, može da umesto soka proba rakiju. Umerenost je majka mudrosti pa ne preterujte ni u jelu ni u piću. Nas je za doručak čekala pita sa sirom, predlog domaćice Bilje. Ako odaberete pun pansion, imaćete o čemu da razgovarate sa njom. O beloj proji, uštipcima, pitama, glavnim jelima, zimnici… Sunce polako zalazi za Mučanj. Netaknuta priroda i nevinost pejzaža ostavljaju me bez daha. Kruna pripada jednoj devojčici koja brzim korakom sa kanticom preko ruke, u kojoj su verovatno kupine, zamiče ka kući iz koje se vije dim. Jutro donosi onu posebnu tajnu koju daje ta nesebična priroda svetlosti. Dolazak dana najavljuju petlovi, svakih pola sata pa sve brže, beleži moja, nesanicom mučena glava. Lavež pasa se pridružuje, a meni se usne krive u osmeh. Ovako je to odvajkada, mislim i nekako mi bi lakše da se oprostim od leta što trne…