Kao rasklopljena knjiga

 Njihov grad, to je u stvari jedna tesna i duboka raseklina, jedan utvrđen prolaz u kom su se ljudi zadržali da žive stalno, prilagođavajući kroz stoleća sebe njemu i njega sebi. S obe strane ruše se brda strmo i sastaju pod oštrim uglom u dolini u kojoj jedva ima mesta za tanku reku i drum pored nje. Tako i sve liči na rasklopljenu knjigu na čijim su stranicama, kao naslikani, bašte, sokaci, kuće, njive, groblja i džamije. Tu žive Travničani , sa vezirskim Konakom pred očima, gordi, tankovijasti, gizdavi, probirači i mudrice“. I, evo me, u toj dolini reke Lašve, u kojoj su nekad zlato ispirali Iliri i Rimljani, u gradu koji je bio prestonica bosanskih kraljeva u srednjem veku i sedište 77 osmanlijskih vezira, od 1686. do 1850. godine, kad je bio glavni grad Bosanskog pašaluka. O tim „konzulskim vremenima“ piše Ivo Andrić. U tih sedam godina stvarana je nova slika Evrope, tri vezira se smenila, a konzuli bili i otišli. A Travničani? Beg iz najuglednije porodice Teskeredžić, ovako će to sažeti kad ono najaviše dolazak konzula: „Sve treba slušati i pamtiti, ali ne treba sve odmah srcu uzimati. A i da dođu, neće Lašva poteći naopako, nego ovuda kuda i teče. Mi smo ovdje na svome, a svaki drugi koji dođe na tuđem je i nema mu duga stanka. Mnogi je ovdje došao da ostane ali mi smo svakom do sada u leđa pogledali, pa ćemo i njima.“ Tako i bi. Kad Napoleon beše poražen, odoše i konzuli. A Hamdi-beg će: „Djeca će se na jaliji igrati konzula i kavaza jašući na drvenim pritkama, pa će se i oni zaboraviti.“

Pretrpan istorijom, Travnik sija na letnjem suncu kao scenografija za film. Stari grad, tvrđava Garbun, vertikale brojnih džamija, gornja i donja čaršija, česme, pašinske medrese, Vezirska ulica, groblje muslimansko, katoličko, pravoslavno i jevrejsko. Jedini grad sa dve sahat kule. Hadži – Ali begova džamija i Sahat kula dominiraju. Dao ju je sagraditi vezir Mehmed paša Kukavica u 18. veku. Tu je sunčani sat, jedini u Bosni, na kome se sati počinju odbrojavati od početka zalaska sunca. Niz čaršiju su i ostaci medrese ovog vezira. Najstarija je Jeni džamija, sagrađena u 17. veku, a čuvena je Šarena džamija, u čijem kompleksu su i bezistan i dućani kao jedini primer u osmanlijskoj arhitekturi da se građevina koristi u sakralne i svetovne svrhe. Hair gradu učinio je još jedan veliki i značajni vezir kakav je bio Ibrahim paša, poklonivši mu zgradu medrese u kojoj je bila i prva gradska biblioteka sa preko sto rukom pisanih knjiga koje paša lično pokloni. Prepliću se priče o vezirima i njihovim sudbinama, a mnogi su fermane, a neki i one „katil“ primali na drumu, negde oko Novog Pazara, Sjenice ili Prijepolja.