Kišno popodne i poduka od Beare

Taman smo okačili i osigurali štipaljkama filmove na konopčiću koji se protezao preko drvljanika, kada upadne Stipe sa „ajmo na balun“. Nije nas trebalo nagovarati. Bilo nas je malo za „podilit se pa zaigrat na male branke“ pa smo igrali „viktoriju“. Branio sam, izbacivao loptu iza leđa, a njih dvojica su se naganjali po betoniranom dvorištu, splitskom dvoru. Bilo je skučeno. Moj je gol bio označen kredom i to je uradio neko ko je znao dimenzije pravih stativa i prečke i nacrtao pravougaonik 7,32 dužine sa 2,44 metra visine, što je igru povezivalo sa krajem devetnaestog veka, kada su određivana pravila velikog fudbala.

Istrčavao sam s kraja na kraj, ali mnogo lopti je ipak završavalo iza mojih leđa.

– Momak, moraš mu zatvorit kantun, da te ne može proć. Evo, sad, direktno na njega – dobaci mi u prolazu jedan „odrasli“, kako sam tada označavao svet starijih.

Slegnuh ramenima, ali ga poslušah. Ipak, pucali su mi sa pet-šest metara, sve iz kaznenog, čak golmanskog prostora.

– Preblizu su mi, ko će to – požalim se. On skinu plavu francusku beretku sa glave, okači kišni mantil na smokvu, koja je nikla i podigla beton, kao da prkosi.

– Mogu li ja probat? Igrajte sva trojica, slobodno pucajte – reče odrasli.

Kako će on, berekinski se zgledasmo i krenusmo da igramo, zapravo da “nabijamo” punom nogom i špicokom iz svih uglova. Lopta je samo fijukala.

Odrasli spretno pokupi prvu loptu i izbaci je. Uhvati i drugu i treću. Nije nam bilo pravo.

– A el možemo sada pucat za stvarno – upita Stipe odraslog.

On se nasmeja:

– Naravno.

Udarali smo još jače, ali na čudovišan način sve su lopte završavale u njegovim šakama, nakon što bi se izvio, odskočio i ponovo spretno stao na noge, kao da je lebdeo iznad betona.

Odrasli za nas trojicu, u tom prostoru stišnjenom između tri zgrade, odjednom postade važan. Više nije bio sredovečni barba koji negde žuri nego neko ko ima magiju u srcu, nogama, šakama.

– Asti – samo bi nam skliznulo psovka, koja je zapravo bila divljenje.

Kiša poče da rominja, prekide fudbalsku bajku.

Vratismo se u podrum, a Branko je nešto sumnjao i rekao:

– Čekaj, čekaj – i izvadio sličice fudbalera koje su se prodavale uz slatkiše. Bili su tu golmani, a prvi na listi baš on, odrasli, samo sa biografijom – Vladimir Beara, rođen 1928. kod Splita, zapravo u trideset kilometara udaljenom Zelovu. Tek kasnije sam o njemu čuo više “istina”. Za one iz dalmatinske Zagore njegova je skočnost poticala od kretanja po škrapama za kozama. Za fetive Splićane on je postao „čovek od gume“ igrajući najsplitskiju igru, picigin, sa malom, tvrdom lopticom u plićacima plaže Bačvice. Bilo je i onih koji su smatrali da je to što se bavio baletom direktno obeležilo njegovu karijeru. To su „dokazivali“ time što od baletske sale teatra do murve (duda) na starom placu Hajduka ima svega nekoliko desetina koraka. Pravim sportskim džentlmenima, koji su istina retki, nikada nije smetalo to što je voleo i Hajduk i Crvenu zvezdu. Smatrali su da ima veliko, romantično srce.