Kolonija sa pet zvezdica

Trinaest umetnika iz Beograda, Valjeva i Atine (Grčka) u različitim medijima referiše na zajedničku temu. Inspiracija za radove su poslednje reči narodnog heroja Stevana Filipovića, koji je obešen 1942. u Valjevu. NJegov spomenik, delo vajara Vojina Bakića, zaštitni je znak ovog grada. Projektom se preispituje i savremeno poimanje (ne)slobode, hrabrosti, ideja i/ili ideala za koje je današnji čovek spreman da umre.

„…Ako budete samo stajali i gledali, neprijatelj će i vas ovako jednog po jednog vešati. Smrti se ne plašite. Ona je ništa. To ćete videti kroz nekoliko trenutaka, kad budem umirao. Nije smrt strašna ako se zna zašto se umire. Ustajte! Svi u borbu protiv fašističke reakcionarne zveri!”, obratio se smeoni čovek pod vešalima okupljenom narodu.

U Kokinoj kući, Goran slika, strasno, od jutra do mraka, pod reflektorima, žuri da završi Stevu kojeg na njegovim platnima okrutne zveri čereče, mora Goran hitno u Beograd, obećao se još nekim ljudima. Čelnika Korneta muči zubobolja, „J’suis Stevan“ samo je jedan u nizu njihovih savremenih čitanja poslednjih reči pred pogubljenje narodnog heroja, sa Željkovog platna sloboda iz šume izlazi, Nikola vaja omaž tihom čoveku čiji lik pamti iz ranog detinjstva, a koji je iz dana u dan, hramajući, dolazio da neguje zelenilo u memorijalnom kompleksu gde je erektiran spomenik Stevanu Filipoviću. Pešić hoće da napravi mali sanduk, dole ogledalo, a gore rešetke, da čovek sam sebe vidi u zatvoru. Jovana igra igru asocijacije kolažnog tipa… Kolonija kako to zanosno zvuči, hoću još, i hoću opet, imajte me u vidu i za dogodine… Kolonija kao umetničko-psihološki eksperiment, gradi nas, a mi gradimo nju, uvek na neku radost i opšte dobro izađe… Gasi svetlo, kucaj na vrata toaleta, iju, šta to grebe po zidovima, puhovi luduju, a ono napolju ježevi cvile, ne brini, sve je pod kontrolom, ko će kafu, šta ćemo sutra za ručak, punjene paprike, stigao je Spale sa večerom – pita s mesom, sirom, idemo u grad, treba li kome nešto, kupite mi cigare, evo pare. Radi se kao u fabrici, dodaj mi žutu, gde je cinober, Pavlosovo svevideće oko ne propušta nijednu sekvencu kolonijalnog suživota sa pet zvezdica, fotografiše beskompromisno da mu svako skida kapu, bravo, maestro, srećna je Atina što te ima, a Valjevo što te gosti. Domaćica Senka, vajarka, jedva stiže svoj rad da pogleda, uvek zauzeta nekim situacijama, veš, pranje, prostiranje, gosti, vozi, razvozi, Dragana Nezamenjiva zuji trista na sat, pa se večito pitamo odakle joj snaga, sedi, curo, odmori, ne mogu, jedva uspevam da izađem na kraj s tekućim stvarima, trčim po letve na stovarište, pazarim paprike, lepim ogledalca na svoj tunel, zovi ovog, zovi onog… Viktor, Aleksandrija, Jelena i Jakša oštro hvataju zalet, a Jelica se neumorno smeška i nastoji da sve inficira nesalomivim entuzijazmom, što napisa Dragana na Fejsu.

Finalna izložba biće organizovana 23. avgusta u provokativnoj staroj pekari Vapek, sa početkom u 16 sati, a potom se postavka u septembru seli za Beograd, kod Vikora Kiša, u Ciglanu (Klub ljubitelja teške industrije, Slanački put).