Mesto mog detinjstva

Jezero je bilo mesto susreta, tačka u koju su vodile sve staze. Bila sam mala i neprecizno ograđena voda izgledala mi je duboka i velika. Nisam smela da se približim obali, pričali su mi strašne priče o čudnoj istoriji jezera. Kada bih se iskrala iz ruku roditelja, dolazila bih do prvih linija vode i zamišljala šta krije ta mutna površina što se zlokobno mreška preda mnom. Kuće razbacane okolo i uspravna vitka stabla svuda. Mnogo šišarki, miris pršute i rumene bake koje nude pletene čarape i prsluke, od poznate, kvalitetne, prave zlatiborske vune. To je činilo Zlatibor mog detinjstva.

Vrhovi borova i pokoja breza još uvek se njišu na vetru. Ali, sada ih je mnogo manje. Mesto su im zauzeli ogromni prepotentni objekti: hoteli, apartmani, konaci. Neautentični arhitektonski primerci opšteg ili eklektičnog stila. Mogli bi da se nađu u Kaluđerici, urbanom delu Vranja, u Sofiji. Neki u svoje fasade uključuju elemente planinske srpske kuće, neki ih kombinuju sa orijentalnim otvorima i ornamentima od kovanog gvožđa.

Jezero je još uvek na istom mestu. Porasla sam, ne deluje mi više preteće. Naprotiv, vrlo pitomo u romantičnom delu gde se grane jednog starog bora pružaju u plitkom luku ka sitnim talasima. Ali, smanjilo se, uokvirili su ga kafići i restoran, mehanički konjići na iznajmljivanje, kiosci sa kokicama, krofnama, palačinkama i specijalitet sa nespojivim elementima naziva: čoko-giros. Ne oseća se više miris borovine, ne oseća se ni miris poznate zlatiborske pršute. Samo se još uvek poneka baka gura među kioske i trafike da ponudi svoj ručni rad.

Zlatibor je postao poligon za čudne arhitektonske salate. Malo se pažnje poklanja očuvanju identiteta planine. Moji domaćini, starosedeoci, odveli su me da mi pokažu jedan od lepših delova u okolini. Mesto gde se susreću mediteranska i kontinentalna klima. Sedela sam na drvenoj klupi, gledala u predeo koji se spuštao preda mnom, u zelene obronke mestimično pošumljene. Miris visokog bora, blag vetar, svež vazduh, mir. To je Zlatibor mog detinjstva. Ka centru sam se vraćala trotoarom pored širokog asfaltiranog puta. Uz put, liniju kolovoza prate četinari. Na jednom mestu, tanak niz stabala prekida se da bi otkrio veliku trospratnu kuću. Jarko ljubičastu. Sa minijaturnim otvorima i francuskim balkonima.

Ima i pozitivnih primera. Zlatiborska crkva je moderan, maštovit, harmoničan sakralni objekat. Optočena je belim mermerom i žutim kamenom čije porozno lice prirodnim ornamentom ukrašava fasadu. Zamišljena preambiciozno u vreme prethodnog starešine, nije izgrađena u planiranom roku. Da se projekat ne bi menjao, crkva je prodavala zemlju i tako finansirala gradnju. Sada, sa crkvenim domom, služi za diku meštanima. U njenom su komšiluku najlepše kuće Zlatibora. Niz od nekoliko istih nižih zgrada poštuje ambijent planine, koristi drvo i kamen u izuzetnom sklopu. To je bila stalna meta šetnji po planini mog detinjstva.