Nedaleko od Dakra, na dve i po milje od kopna, nalazi se malo ostrvo, dugo nepunih 900 metara, tek 300 metara široko. Palme, lokalno stanovništvo i turisti na plaži, ne odaju njegovu surovu istoriju. Portugalci 1444. stižu na nenaseljeno ostrvo, koje ima zaštićenu uvalu za tadašnje jedrenjake.
Holanđani ga od Portugalaca preotimaju 1588. Menjaju mu ime u „Dobra Luka“ (Goede Reede) i otvaraju na njemu prvu tržnicu robova. Francuzi 1677. proteruju Holanđane, a ime ostrva izgovoreno na francuski način postaje „Gore“. Tokom naredna dva veka ostrvo će predstavljati najveću tržnicu i rezervat robova Zapadne Afrike.
Pohvatano lokalno stanovništvo – muškarci, žene i deca se dopremaju na ostrvo, okivaju ih i drže u krajnje nehumanim uslovima i za životinje pre slanja u Ameriku, kojoj, slabo naseljenoj, nedostaje radna snaga. Do ukidanja ropstva sredinom XIX veka, po grubim procenama, preko ostrva je prošlo od 10 do 12 miliona robova. Po tadašnjem narodnom predanju lokalno stanovništvo je verovalo da belci nisu ljudi već đavoli. Odvodili su njihove rođake, komšije, saplemenike na brodove koji su potom nestajali na horizontu u okeanu. Odvedeni se više nikad nisu vraćali, te su logično zaključivali da su ih đavoli odveli u pakao!
Očuvana zgrada u kojoj su držani robovi pre ukrcavanja na brodove je danas pretvorena u muzej. U muzeju, pored ove zgrade, kakva je bila u doba ropstva, čuvaju se i pisma potomaka robova, koji svedoče da su njihovi preci odavde odvedeni u Ameriku.
Tek ovde ropstvo postaje surova realnost. Nije to više istorijska priča da su tamo negde neke hvatali i prodavali kao roblje. U muzeju je sa nama i supruga francuskog kolege novinara, poreklom sa Gvadelupe. Uz gorak osmeh kaže: „Možda su i moji odavde stigli u Ameriku?“.
Ispred muzeja je podignut spomenik robovima, a celo ostrvo Gore je kao prvo mesto sa Zapadne Afrike upisano 1978. u Uneskovu listu svetske baštine i stavljeno pod zaštitu UN.
Današnje stanovništvo Afrike potiče od predaka koji nisu bili robovi, ali se ono seća svojih bliskih koji su imali tu zlu sudbinu da budu robovi. Vodiči u muzeju ističu da ne sme da se zaboravi ropstvo, ali na kraju posete naglašavaju da ta surova prošlost ne sme da posluži danas za međusobnu mržnju.
Sa gorčinom se sećam boravka u Togou pre desetak godina, kada je lokalna folklorna grupa turistima iz Evrope izvodila „Igru robova“. Tada, a danas još više, me vređa, kako sam tada pisao, „što potomci slobodnih stanovnika Afrike zabavljaju potomke trgovaca robljem „Igrom robova“.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
