Najviša železnica na svetu

Tvrdim prašnjavim putem izlazimo iz grada, provlačeći se između bledozelenih polja ječma, niske prašnjave trave i tek uzoranih njiva. Vedro je, sa ponekim belim oblakom koga vetrić oduva ka brdima. Put ide uzbrdo: desno je proplanak na kome se nalazi grupa neobično odevenih Ijudi. Neplanirana pauza. Dočekuje nas zaglušujuća buka, muzika iz nekoliko instrumenata. Svi obučeni u dugačke prsluke od krzna, sa maskama na licu, pocupkuju u ritmu. S druge strane puta pod nadstrešnicom čuče tri muškarca. Dve žene u koje sam uperila objektiv kamere usplahireno trče, rukama pokrivajući oči i sakrivaju se iza leda muškaraca. Između razigrane povorke desno i mrkih pogleda ćudljivih Ijudi levo od mene stojim nasred puta koji ide naviše. Toliko je strm da na njegovom kraju vidim samo oblake. U tom trenutku imam osećaj da je tu, u srcu Anda, kraj sveta. Dalje, put u nebo. Taj nezaboravan prizor, i osećaj ostade u meni do danas.

Nastavljamo serpentinama dok se pejzaž oko nas menja, unedogled golet sa niskom sasušenom travom. Stajemo na jednoj zaravni. Oko nas tamni preteći vrhovi Anda. Pažljivo gledam niz liticu na čijem dnu vijuga uska žuta pantljika, divlja plahovita reka Urubamba. Nekoliko tačkica oko nje predstavlja selo Pisak, poznato po pijaci na koju se jednom nedeljno skupljaju meštani okolnih sela.

Kada se počesmo spuštati, promeni se sve oko nas: suvu travu zameni nisko žbunje i po neko listopadno drvo. Sa žestokim pištanjem u ušima, silazimo u selo Oljetampas, odakle nije daleko najviša železnica na svetu s kojom ćemo produžiti prema našem cilju.

Upadamo u prašinu četvrtastog seoskog trga: okružuju ga četiri-pet kuća sa tri strane i kaldrmisanim prostorom ispred svake. Na tom uzvišenom mestu sede žene sa korpama, deca i nekoliko šugavih kučića. Jedna od najviših kuća poduprta je gredom u obliku slova „T“ pošto se opasno nagnula prema trgu. Na uglu, gde zavija kaldrmisana staza u brdo, nalazi se bakalnica sa gomilom otpadaka. Najviše Ijudi sede baš ispred te gomile. Neuredni, u već iznošenoj odeći, bosonogi, skučeni u prostoru između brda i rečice čiji huk čujemo ubeđena sam da misle da ne postoji nijedan drugi svet sem ovog njihovog. Ali taj drugi svet i te kako postoji jer je znak svoga postojanja stavio čak i ovde, u bespuće, na jednom od krajeva sveta, u srcu Anda. Na kući poduprtom gredom stoji velika crvena tabla na kojoj krupnim slovima piše „COCA COLA“.

Nastavljamo put ostavljajući velike oblake prašine. Krošnje drveća slične eukaliptusu, nadnose se na obe strane puta. Posle nekoliko krivina, izbijamo na čistinu na kojoj stoji voz sa samo dva vagona jako žute boje. Pod utiscima, i slikom sela pred očima, penjem se visokim stepenicama u voz. Istog trena, moje noge upadoše u nešto meko pa, saplićući se, ostajem bez daha, ali od onoga što vidim. To nije voz, to je luksuzno namešten salon, čiji kupe neodoljivo podseća na one iz romana Agate Kristi ili minijaturni Orijent ekspres.