Ne pristajen na monade

– Ne kažem, ne može čovik sam, ali sa njima mi je gore. Sa dobrim čovikom, ženom, bilo kojim ljudskim bićem se more, ali sa bolesnim idijotima ne i ne. Ne pačan in se u njine posle. Neka se oni ne pačaju u moje. Kako ću ja spremit brujet i hoću li pit vugavu ili plavac, to je moja stvar i ne želin ni čut šta o tome imaju reć. Govoridu o stubovima za rad, o nekakvoj zasluženoj mirovini. Šta oni imaju sa zaradama ljudi… Čovik zaradi i plati porez – objašnjava prijatelj Šesni (Lepi), kako su ga zvali oni koji ga poznaju od osnovne škole, ili Mare kako je bilo za ostale.

– Pa, onda ti si neki žestoki socijalista oli anarkišta – provocira ga Andro.

– Ne pričaj monade, ne lipi mi etikete, ne stavljaj me u škafetine. Oću samo lipo proživit sa svojin ljudima, sa svojim idejama, onako kako ja vidin svit. Oću slušat moju muziku, oću li klape, Mocarta, Hačaturijana ili Travijatu, to je moja stvar i neka me se prođu sa tin globalnin monadama. Šta iman od dirigiranog života, neću više, nego lipo san ti reka da neću njanci pričo o tom. Lipo ćemo guštat u bruetu i vugavi, ili plavcu, pa se gremo sa ljudima dogovorit sutra za ić u ribe.

I umuka je, okrenuo se da sprema priloge za brujet, crveni i beli luk, dosta pomidora, biber, peršun i malo vinskog sirća ili kvasine… Imao je i lovorovog lista i volju. A brodet kad se naslaže nema više potrebe da se dira. Samo se povremeno protrese, a miris govori kada je gotovo.

– Oćemo li brodeto povereto (skromni ili siromaški brodet), iman dobre tune i srdeluna, dobro ću ga začinit, za guštat! – čuje se Ane, žena Šesnog.

– Daj, ženo, nemoj me sramotit, svima ćedu govorit da su mi došli u goste i da su jeli brujet od srdela. Pogledaj, ostavija san u konobi friške ugore, grdobinu i nekoliko škarpina, donesi gori.

– E, iden, i očistit ću ih – čuje se Ane.

– Ne triba ih čistit, očišćeno je, samo ih donesi – dovikuje Šesni.

– Ala, koja lipa riba, ja ću spremit palentu! – čuje se Ane.

Ubrzo se našim delom Blata širio miris brodeta kakav se retko viđa na najluksuznijim jahtama i kruzerima. Bilo je za prste polizat, zaliveno vrhunskom vugavom.

Nikako da se rastanemo. Tiha priča prešla je u pevanje, pa je Mare dirigirao upirući prst i određujući:

– Prvi glas, drugi glas, ti nemoj glasno…- razlegao se smeh i “blajska pisma”.

Cvilio je Tonkov pas, čulo se kako otkucava tri kvarta nekog kasnog sata, a paučina mraka ušuškavala je Blato brižno i temeljno kao majka čedo.

Nismo pričali o teškim temama, svakodnevnom jadu. Bilo mi je lakše.