„Mmm… jedan taksi, mis’im, do Ulice Marijane MekGregoran broj… Karaburma, ovaj, da..“, u neverovatnom jezičnom kovitlacu žvačući, naduvavajući i bušeći balon od žvake, preglasno i kočoperno, nakinđureni devojčurak od dvadesetak godina poziva taksi službu. Doba je poslednjih „šesnaestica“ i nismo sigurni baš, da nam nije utekla. Oboje na volej dočekujemo skandaloznu izjavu i karikiramo slavnu, burnu i stradalnu sudbinu partizanke Marijane Gregoran, bez političke težine: možda je tekstilna radnica i hrabra NORovka upoznala pretka slavnog škotskog glumca? Da je znao, Ian MekGregor, sigurno bi radije glumio nekog partizana nego Obija Van Kanobija ili bednog piskarala u Mulen Ružu. Sprdamo se i kikoćemo.
Na stanici ona, nekoliko lokalnih mračnih tipova, mada još derana i mi. Preko puta Maksi, Lili, trafika, piljara, park koji je u letnjim noćima pun pristale dečurlije, najave lošeg društva, koja se tu zabavlja, druži, urla, pije pivo, sprema za život… šta li?! Jutra karaburska najavljuju ptice i miris reke sa druge strane. Otvoriš zorom pluća kao okna prozora i primiš taj Dunav, tu šumu, leptire i skakavce s prvim suncem (jutrom nema komaraca, tek poneka golema muva). Danju je ovo pitom komšiluk, ali noću opravdava svoje tursko ime: crni prsten.
Karaburma je u svesti lokalne populacije sve do 1912. bila zabranjena i zemlja kojom se nerado hodi, budući da ju je Miloš Obrenović u 19. veku odredio da bude gubilište, mesto izvršenja kazni na smrt osuđenih.
Najstarije naseobine današnjeg Beograda formirane su baš u ovom području, u blizini Rospi Ćuprije, gde su pronađeni ostaci keltskih i rimskih naselja Singidunuma.
Vekovima je okolina bila močvara sa živim peskom zbog čega su je i pre Miloševog adeta izbegavali u širokom luku, još iz doba Rimljana. Danas ne, ali postojali su izvori termalne vode duž obale Dunava zbog kojih je ovo mesto imalo specifičan miris i večito bilo obavijeno izmaglicom, neizvesnošću i nesigurnošću.
Prisećam se naglas priče o dedi koji je četrdesetih godina živeo baš u ovom, starom delu Karaburme. Ulica duž čije su se jedne strane nizale udžerice i zajednička dvorišta, a sa druge zvrjala ledina, odavno ne postoji, ali znam da sam šetajući ovuda sa tobom, zgazila i neku dedinu stopu. Bio je crnomanjasti dečko s gitarom, pesnik i slikar sa bokserskim rukavicama ili tabadžija mekog srca. Slovio je za prgavog Karaburca koji je preteće situacije pokušavao da reši uzrečicom „Nemo’ ti buba ize’e nos“. Neki bi se uplašili pa se Šone, kako su ga zvali, šepurio bez uloženog truda. Sa onima koje bi „pomirljiva“ izreka samo razdražila, izlazio je na „ferke“. Makljalo se tada, pričali su mi stariji, pošteno i samo pesnicama, dok onaj drugi ne kaže da mu je dosta što mu bridi nosnjača i to pred devojkom koja iz sigurnog prikrajka to gleda.
Šesnaestici ne treba više od 10 minuta da putnika sa ruba grada i možda, ruba društva, doveze u centar, urbani huk i prinudnu uglađenost u kojoj se utopi i lepo vaspitanje i manguparija i delikvencija i žudnja za poštenim životom.
Narednog dana sam, sedeći na stepenicama kod „Venecije“ u Zemunu, kroz okno rogobatne konstrukcije Pančevačkog mosta, kadrirala Karaburmu. Sve je nekako povezano…
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
