Nerina deca

Ni besne kere na širokoj banatskoj ulici, upekla zvezda i odmah da kažem, pa šta i ako nisam u pravu, liči mi da je „vračgajska“  crkva belja nego ona belocrkvanska, koja je udaljena oko dva kilometra u centru gradića Bele Crkve. Ako si, čitaoče, čitalac i vršačkih pesnika, videćeš odmah zašto se zbog njihovih stihova valja pesak pod zubima, zašto su reski i mračni, zašto su besni i beskrajno duhoviti, kiseli i ljubavni, tako mrzovoljni… Bitno je i da se kaže da otegnuta banatska afektacija ovde ne važi, ovde se govori žurno i odsečno, kao da ste u Šumadiji ili Hercegovini možda…

Vračgaj (a to „č“ jedva i da se čuje) okružen je jezerima, čak sedam njih, a u jednom kažu, stoletna brkata neman kad i kad se praćakne iako je još niko nije ulovio. Na jednom od tih jezera prvi put sam se odvažila da zaplivam tamo neke ‘94-5, a to je ono što Vračevgajci najzdušnije čine, što ih krepi i što ih i kada odu, ovamo vraća. Bar deda Miladina Maluševa, koji u 84. godini i dalje, čim sunce grane, preplivava hladnu i duboku vodu. Potkarpatska ćudljiva kneginja Nera, hladna, plavna i brza, valja šljunak i hrani podzemne vodotokove…

A narod, deca Nerina. Hodaju tiho i sa osmehom, radoznalo gledaju sa klupa u dudovim, lipovim hladovinama, dobroćudno odvraćaju „Dobar dan“. Svako svakog zna, rado kažu za drugog da je dobar čovek, ne libe se da naglas kažu ko im nije dobar, ravničarski malodušni, karamazovski široki, nedokučivi. Raduju se sitnicama koje olako zaboravljamo.

U ovom mestašcetu utočište je našla i porodica čuvenog Zvezdinog fudbalera, Miodraga Belodedića. Stoji još kuća, na ulazu u Vračev Gaj, bela drvena kapija… Ovde su se naseljavali prognani Belogardejci, ovde je i Karađorđe obitavao u povratku iz Rusije, odajući poštu tamošnjim frajkorima.

Banaćane iz ovog pograničnog, skoro pa skrajnutog, pomalo divljeg u svoj pitomosti pogleda, koji se prostire nesmetano preko tek najave karpatskih brežuljaka i vinogradarskih obronaka Vršačkih planina, zovu i Herama. Mnogo je Hercegovaca doseljeno u ovaj kraj koji su zasnovali porodice i ostali, a kako Vojvodina ima visoku reputaciju u kulturi i obrazovanju, dobiše nadimak Here, kao Ere de lux, kako mi je to jednom u šali rekao Raša Popov.

Mesto je dobilo naziv po jednom šumarku u kojem je živeo vrač, lekar koji je poštovan zbog svog uspešnog i poštenog rada.

Prvi put se pominje 1713, ali mnoga se saznanja gube nakon požara 1848. u revoluciji kada je izgoreo čitav crkveni arhiv. Danas u Vračgaju živi jedva 2.000 duša, a kako se priča, čak 200 kuća sada je napušteno, bez svojih porodica, koje su otišle da sreću okušaju na nekom drugom mestu.