Norveška (2): Dosegla sam Polarni krug

I one su bile zaleđene, ali u njima je bio neki alkohol kojeg brzo ispijamo i ne znajući šta je u pitanju, ali delovalo je. Bilo nam je malo toplije.

Četvrtog dana putovanja ustajemo malo ranije da spremni dočekamo Polarni krug. Svi smo na palubi zajedno sa kapetanom broda i još dvojicom pomoćnika. Prolazimo pored stene na kojoj je metalni globus, brzo škljocamo aparatima i – to je to. Prošli smo. Bilo je to četvrti put da prelazim Polarni krug na različitim mestima Švedske i Norveške, ali svaki put osetim čudno uzbuđenje što se nalazim na mestu označenom na mapi sveta, mada se to mesto niti vidi, niti se „oseća“.

Svi smo dobili na poklon kašike sa znakom kompanije kojom smo putovali i ugraviranim „Dosegla sam Polarni krug“, ali smo pre toga iz te kašike morali da popijemo riblje ulje. Ako je nekom posle tog bio potreban šampanjac (a jeste), morao je za malu flašu od dve čaše da plati 99 norveških kruna (oko 100 eura).

Prolazimo pored planinskog lanca „Sedam sestara“, skoro istovetnih sedam brda okrenutih prema moru. Svih sedam vrhova dosežu između 900 i 1100 metara, a niz njih se, u nestašnoj igri, spušta sedam vodopada, dok se direktno kroz fjord u istoj takvoj igri, survava usamljeni vodopad nazvan udvarač…

Petog dana stižemo u Trondheim, grad sa hiljadugodišnjom istorijom, nekadašnju prestonicu Vikinga, posle Osla i Bergena po broju stanovnika (181.500) treći najveći grad u Norveškoj. Dvočasovni obilazak autobusom, koloritne kuće koje kao da izviru iz vode, čamci, mladi svet.

Fjordom Trondheim, dugim 170 kilometara, otplovljavamo prema Kristiansundu, prestonici bakalara (jeli smo izvrstan riblji paprikaš), a odande se autobusom upućujemo prema Atlantik roudu, jednom od najposećenijih turističkih norveških destinacija. To je deo nacionalnog puta duž kojeg se smenjuje atraktivna obalska neponovljiva scenografija.