O jednom slonu, hotelu i romanu

U hotelu „Slon“, gde su otišli na večeru, njegovu pažnju privukle su male drvene skulpture, poređane jedna za drugom. Na čelu je stajala Belemska kula, slavna građevina iz njegovog Lisabona, grada u kome je odrastao, a za njom razna druga evropska zdanja i spomenici, pa je pretpostavio da je to „predstava nekog putovanja“. Kad je čuo da je reč o putešestviju jednog slona, osetio je „da se tu krije neka priča“… Priča neverovatna, ali istinita. Krajem godine 1551. kralj Portugalije Žoao III i njegova supruga Katarina od Austrije odlučuju da austrijskom nadvojvodi Maksimilijanu II kao svadbeni dar uruče – slona. Tako je sirota životinja, poslata kralju iz portugalske kolonije na Cejlonu, krenula na svoje drugo mučno putovanje, sada od Lisabona do Beča, kopnom, morem i rekama, prešavši i Alpe, kao njeni slavni preci. I promenivši ime, kao i njen čuvar: na svom evropskom putu slon Sulejman postao je Solomon, a Subhro je počeo da se odaziva na Fric. Nadvojvoda će svoj poklon preuzeti u Valjadolidu, gde je bio na privremenom radu, kao koregent Španije, te će zajedno putovati do carske Vijene. Nenadmašni majstor ironije, Saramago neće propustiti priliku za niz žaoka, poput ove: za nadvojvodu, budućeg cara, slon je „pre svega moćno političko oružje“, i svejedno mu je da li ushićeni narod aplaudira njemu ili slonu, jer on razume važnost dobro osmišljene propagande, „naročito u politici i ekonomiji“. („Bude mi nešto žao i tog živinčeta“, reći će jedan Travničanin u Andrićevoj „Priči o vezirovom slonu“.) Dve godine kasnije, u Beču, Solomon je uginuo. Neobični putnik nije svraćao u Salcburg, ali jesu neki od njegovih pratilaca. Jedan od njih je 1556. godine kupio kuću u kojoj je danas hotel „Slon“, otvorio restoran i nazvao ga – a kako bi drugačije! – „Kod slona“. Zahvaljujući divnom Saramagovom romanu, mali salcburški hotel, koji je već našao mesto u istoriji arhitekture (nalazi se u zgradi iz 16. veka), ušao je i u povest književnosti. Ulica Sigmunda Hafnera, u kojoj se nalazi, jedna je od najstarijih u Salcburgu, i jedna od najlepših. Dato joj je ime bogatog trgovca, salcburškog gradonačelnika i dobrotvora, Mocartovog savremenika, za čiju je kćer tada 20-godišnji kompozitor napisao „Hafner serenadu“, prvi put izvedenu u julu 1776, uoči njenog venčanja.